Jedan dobri, pošteni i tihi čovek je, izgleda, morao da umre da bi nam pokazao da još uvek u nama ima ljudskosti, ima čovečnosti, ima nade…

Prethodnih 15-ak dana, prvo jutarnje pitanje u pranjanskoj varošici je bilo: „Ima li šta novo o Lunu?“. Na žalost, svako jutro je odnosilo promil po promil nade, pa se samo pitalo kako je završio. Naravno, ima tu i onih, koji, ako nisu nedobronamerni, onda im mašta bujno radi, pa bi trebalo da počnu da pišu scenarije za holivudske „blokbastere“. Uostalom, kad Srbin nije voleo teorije zavere?

Primetiti da nema jednog tihog, nenametljivog i mirnog čoveka, u današnje vreme je postalo nemoguća misija. On je pomagao svima, koliko je i šta mogao, ni od koga nije tražio nikakvu pomoć, ostao je dosledan sebi i svojim principima, iako je znao da je cena preskupa. Voleo je da se druži i priča sa dobrim ljudima, sa onim drugima se nije svadjao, ali se, diskretno, sklanjao od njih.

Lune je bio ono što se u medijima poslednjih godina popularno (čuj, popularno) zove- „tranzicioni gubitnik“. Nekada jedan od boljih milanovačkih konobara, vratio se kući, svome rodnom domu i, umesto bele konobarske košulje i kravate, stavio šlem na glavu i krenuo u rudarsku jamu. I to ga je izneverilo… Klanovi, ogovaranja iza ledja, mutni poslovi… on nije ni želeo ni mogao da bude deo toga. Uostalom, koliko je takvih ljudi u Srbiji danas. Na žalost, sve više u crnoj hronici. Ako vas zanimaju oni drugi, morate da „kliknete“ pod „Zabava“.

U svakom slučaju, kad je već postalo jasno da Luke više nema, počela je potraga za njegovim telom. I, konačno niko nije bio sebičan, niko nije morao „da odnese tetki lek“, nego se prostim češljanjem terena došlo do mesta na kojem je upokojen i miran, u poluležećem položaju bio Lune. Obično se neke životinje ostrve na leševe, ali, izgleda da su i one znale koliko je on voleo i ljude i životinje, pa su ga „ispoštovale“.

Takodje, poznato je da Lune nije išao na sahrane, jer je voleo život, a ne smrt. Ipak, na njegov ispraćaj kod pranjanske crkve je došao impozantan broj ljudi. Konačno, zato se, izgleda i živi, ali se i ne doživi da se sve to vidi…

Goran Trifunović