Ova vlast može, slobodno, da vlada do kad hoće, kako hoće i sa kim hoće. „Rio Tinto“ će nam vaditi litijum iz grobova naših predaka, a prepiraće ga uzvodno od naših potomaka. Nepismeni rukovodioci i vlastodršci će postavljati standarde prema svojoj meri, odnosno, živećemo da se, recimo, na kraju rečenice stavlja jedna, dve, tri, četiri tačke… Koliko ko ima.

„Opet ovaj mrači“, pomisliće mnogi. „Ovome ništa ne valja“, dopuniće oni kojima je trenutno lepo. Ipak, osvrnite se oko sebe… Pogledajte u sebe… Priznajte poraz. Izgubljena je bitka sa nepismenima, prostima, bahatima, oholima, a odlučujući gol su postigli oni koji bi za overenu zdravstvenu knjižicu i povlasticu za prevoz, prema svemu sudeći, izdali i prodali sve ono u šta su se, koliko juče kleli i zaklinjali.

„Mnogo buke ni oko čega“, davno je napisao veliki Šekspir, a upravo takvim životima mi živimo u poslednje vreme. Poslednji primer- seku lipe po pranjanskoj varošici. „Ne damo lipe“, govorahu meštani. „Znamo ko ste“, pripretiše vlastodršci. „Neka procene stručna lica“, ublažiše stav meštani. „Važi, ali, da ih mi prvo posečemo“, bejahu uporni oni u čijim rukama su i nož i pogača. Meštani? Pa, ništa, meštani se ućutaše, stisnuše ramena, i nikom ništa.

Pardon, nije baš nikom ništa. Nekom lipe, a nekom ništa. Ipak, šta očekivati od ljudi koji na informaciju da, recimo, mogu djačke udžbenike za svoju decu da dobiju tri puta povoljnije ostaju zatupastog pogleda i nezainteresovanog mišljenja. Lobotomija, šta drugo…

O tome kako se reaguje na nekakve, ovih dana, učestale pretnje i ucene po pranjanskoj varošici, drugom prilikom. U svakom slučaju, da sadašnji Pranjanci žive u Neronovom Rimu, verovatno bi rekli- „Što je ovde lepo, fino, toplo“…

U odredjenim krugovima je izuzetno popularno da se u stambenom ili poslovnom prostoru nadje ona statueta na kojem tri majmuna drže zatvorena usta, uši i oči. Možda bi mi, lako, mogli da dobijemo licencu za to…

Goran Trifunović