Ekološka borba protiv „Rio Tinta“, podgrejana višenedeljnim blokadama saobraćajnica, širom Srbije, dovela je do toga da se Srbi, a samim tim, i meštani pranjanskog kraja zapitaju, „Ko ih to predvodi u borbi protiv“… pitaju se i oni, jadni, čega… Na stranu to što je većina meštana naših (opet-beše li „Naših“) sela i ovoga puta čekala šta će se dogoditi na kraju, ako je kraj, uopšte, i na početku, već, trebalo bi im, izgleda, objasniti, za koga se, bar ovih dana „navija“ i čiji je barjak najpoželjniji.

Pod čiji barjak se sviti, koja hladovina će nas najbolje skriti, i ko će nas najbolje zaštititi od naših prošlih dana, kada, eh, tužne nam sudbine, ne znadosmo ni na koju stranu okrećemo, ni kuda bi krenuli.

Tako, recimo, čusmo ovih dana da je veliki broj „junaka“, odnosno, svih onih koji se kriju iza overene zdravstvene knjižice, plaćenog regresa i, verovatno, uplaćenog radnog staža, postavio pitanje koje se tiče jedne od lidera ekoloških protesta… „Ko je, bre, ona? Ko
je nju ovlastio da priča u naše ime? Šta ona hoće?“, pitaju se „ljudine“.

Izvinjavam se što, pomalo, govorim u tudje ime, ali, bih voleo da se raznorazna imenovanja, ovlašćenja i ostale „potrepštine“ zaborave u prtljagu prošlosti i da krenemo napred. Neka to bude i onim, čuvenim, putem od Takova do Pranjana, koji je koštao, kako kažu, 25 miliona više od normale, koji je ispucao kao Skadarlija, i koji je, na žalost, svojevrstan spomenik naših gluposti.

Neka taj put bude očišćen i posut rizlom iz one nastrešnice ispod pranjanske pumpe, i neka se svi prekrstimo ispred onog… pa… spomenika ispred seoskog Doma, a nije blaženopočivšem Branku Miloševiću- Metalcu.

Konačno, možemo li da se okupimo na Galovićima, na spomen kompleksu, u obliku „aviona sa raširenim krilima“, da se, kao nekada, narod ovog kraja ujedini i postane heroj, ne samo u domaćim, nego i u medjunarodnim okvirima? Da li će nam i onda biti bitno
ko je ko, ko je koga ovlastio, ko je kome rekao da nas brani od nekog drugog…

Da li će, bar onda, nekome doći u glavu iz nekog drugog dela tela, da nije sve onako kako oni misle i kako im neki drugi, manje pranjanski ljudi, kažu da jeste, odnosno, da će doći dan kada će se svi dobronamerni, pa makar bili i u pravu, stideti svega ovoga što nam se dešavalo u poslednje vreme. A, da nam se dešavalo, jeste. O tom, potom…

Goran Trifunović