U svom dvorištu, koje je, srećom, daleko od pranjanske varošice, imam jednu mladu, vitku, visoku lipu. Ipak, ovih dana imam velikih problema sa njom. Uporno je, naime, ubedjujem da, ukoliko dodju neki zli ljudi, neki, recimo, „dvojac sa kormilarom“, nipošto ne priznaje da je lipa. Neka kaže da je beton, asfalt, behaton…

Šta bilo protivprirodno, šta bilo što ne pripada onde gde je posadjena, nikla i tako lepo uzrasla. Neka sakrije svoje korene duboko pod zemlju, neka se, bar za vreme, ne ponosi njima, neka ne podiže… šta bi već mogli da joj pronadju da ona onako mlada i lepa, može da podigne.

Kazujem joj da imamo uredjene septičke jame, voda nam je zdrava, čista i imamo je, Bogu hvala, sasvim dovoljno, bar dok ne dodje rudnik litijuma.

„Govoriće ti“, ubedjujem je, „da na tvom mestu treba da nikne novi trotoar. Lep, širok, opran u mašini za pranje“. Gleda me ona sa čudjenjem. „Šta li ovaj priča, kakav trotoar, kakav beton, kakav asfalt“, vidi se strah u njenim očima, pa se pita šta je sledeće- biciklistička staza, trim staza, staza zdravlja…

„Ćuti, govorim joj, nemoj im davati ideja“. „A, šta ako dodju neki pametni, bogati, moćni zemljaci, pa kažu da me treba poseći? Šta onda?“ Guta knedle moja lipa, a liske joj igraju, iako nigde nema ni povetarca.

„Ništa“, kažem joj, „samo im traži lične karte na uvid. Čisto… Mislim… Svi smo meštani, jel’ da?“

Pita mene moja lipa dalje o sledećim koracima, jer, pretpostavlja ona da će doći, pre svega, neko obaveštenje, neki plan o seči, nešto napisano o onome što nas, jadne, čeka. „Ništa“, moram da je razočaram, izbegavajući da je podsetim da sam joj se, u svom beznadju, besu i očaju, ko zna koliko puta obraćao i govorio joj šta će nam zli ljudi uraditi.

Govorio sam joj da nas nikad ništa neće pitati, da će od naše avlije raditi ono što se njima svidja, da će praviti ono što njima odgovara i u šta se oni „uklapaju“. Govorio sam joj da oni ne misle ni o kome nego samo o sebi i svojim animalnim instiktima, da žele da samo oni imaju, i da, zarad toga, ne prezaju ni od seče, rušenja, skrnavljenja i drugih gluposti, a za koje oni i ne znaju da su gluposti. Da, da, ne znaju, nije da ne mare… A, da ih nije briga, pa naravno da nije. Kažu da postoje dva suda. Nebeski i zemaljski. Oni se nebeskog ne boje, a za zemaljski su uvereni da je dovoljno potkupljen da beskrajno bude njihov.

Ako vas nije sramota, pustite ih da budu u pravu…

Goran Trifunović