Nedavno je jedan mladi (hm?) Pranjanac u dalekoj Kini dobio nagradu za svoj bar, restoran, šta god, kao najbolji novootvoreni lokal te vrste u zemlji koja je, pa, možda, u „srebrnom dobu“, ali, ide ka zlatnom periodu.

Istovremeno, mlada Pranjanka gradi uspešnu menadžersku karijeru u jednoj beogradskoj firmi, njen generacijski blizak komšija uspešno se bavi medicinskim radom u Nemačkoj, dok je, recimo, dosta mladjih, pa, sada čak i sredovečnih Pranjanaca, već duže vremena na „baušteli“ u Nemačkoj.

U Pranjanima smo ostali samo mi, stariji i nejač, koja još ide u primarnu školu, Bože me ‘prosti, k’o  za vreme rata. Zašto je to tako? Besna deca? Vrući kolači? Neće biti baš tako… Prvo, tamo su bolje plate, bolji uslovi za život, normalnije su sve stvari. Drugo, tamo vam ne treba partijska knjižica da bi se zaposlili. Treće, čim udjete u avion ili kad predjete granicu, vidite koliko smo iza svakog normalnog društva i sveta. E, sad, što njima, pogotovu u ovim prazničnim danima, nedostaju pečenje, sarma, kajmak, tata, mama, baba, deda… druga je stvar.

Ipak, ni to nije strašno u odnosu na to koliko oni nedostaju nama, koji smo, svojom ili tudjom voljom, ostali da živimo u kaljuzi našeg sela, i da nam kapu kroje mnogobrojni mladi „heroji“, čija je omiljena reč „živeo“, odnosno, „živela“.

I, tako, pričaju ta naša lepa, vredna, dobra deca, da će se jednog dana vratiti u svoj rodni kraj i tako, bar oni misle, ispuniti svoje životne želje i planove. Normalno je da vam je najlepše ono parče neba koje ste prvo videli, da je najzelenija trava „doma mog“, da je voda najpitkija sa svog bunara…

Ipak, treba biti i malo realan. Na bolje je se lako navići, dok je stvoriti bolje uslove jako teško, dugotrajno i naizvesno. Kako bi samo bilo lepo da se svi oni vrate svojim domovima, pa da nam selo živne, da imamo i šta i koga videti, sa kim prozboriti i o kakvom napretku razmisliti.

Ipak, kako ničija nije do zore gorela, tako i u ovom slučaju treba razmišljati. Odnosno, da parafraziramo jednoga našeg glumca i reditelja, čoveka čije prezime jedan… nešto, koji predstavlja odredjeni, manji deo naroda, ne ume da izgovori, a koji je nedavno rekao nešto u stilu- „Ovi koji misle da je Srbija (čitaj- Pranjani) samo njihova, malo su se z…(biiiiippp). Malo je i moja“.

E, tako i mi, koji smo ostali da u ovo nesrećno vreme trpimo ono što smo oduvek voleli, da budemo pranjanci. Neka znaju neki, Pranjani su naši!!!

 

Goran Trifunović