“Odem neki dan, posle duuugooo vremena, jer sam čuo da je poslednji dan za plaćanje poreza. Neću da riziukujem, vanredno je stanje, otkud znam, nisam ni vlast ni pravnik, mirnija mi glava ovako, a znaš kol’ko može da boli ovolika glavudža…

Idem gradom, gledam onaj narod kako stoji ispred apoteka, prodavnica, banki, kao da se upravo snima film, a oni statiraju i čekaju da im neko vikne „Akcija“, pa da krenu sa kretnjama. Gledam, pa mi ih nekako žao. Pa, ozbiljno… Ja na selu mogu i u štalu i na njivu, i da orem i da kopam, a oni, mučenici u gradu, samo „potrči sedi, potrči lezi“. Pa, ozbiljno…

I, ne samo to, nego izgledaju uplašeno, unezvereno, u nekom grču, ko mi na selu kad vidimo da nailazi gradonosni oblak. Znaš da će negde da „omlati“, al’ ne znaš gde će tačno. Pa, ozbiljno… I, još nešto. Tačno možeš da znaš ko je sa sela. Ni one maske na licu, ni rukavica, ničega. A, znaš kako je, mi sa sela računjamo da, kad nas već maše asfalti, vodovodi, investicije, fabrike… pa nije ni taj virus toliko glup da dodje kod nas. A, pravo da ti kažem, nema on ni neku računicu da dolazi do nas. Šta je nas, šaka jada, sve matoro, kljakavo bolesno… Pa, ozbiljno…

U tom mi pade napamet da svratim do nekih rodjaka u gradu. Znam da su u penziji, ne mogu nikud, da vidim da li im treba nešto, kako su, kako izdržavaju… Ipak, stanem, razmislim, pa se i predomislim. ‘De da idem ljudima u kuću, ovako, bez zaštitnih sredstava, nenajavljen? Tačno bi popadali na licu mesta kad bi me ugledali. Još mi treba da budem odgovoran ko „Korona“. Pa, ozbiljno…

Idem u poštu, red dug, ne mogu da čekam, krenem u jednu, drugu, treću banku, isto redovi. Ne smem nikog ni da pitam o čemu se radi, svi okreću glavu od mene, k’o da sam kužan, valjda što nemam masku i rukavice, a ja rukavice ne nosim ni kad vučem sajlu od čekrka u šumi, a masku ni kad prskam voće. Znam, nije normalno, al’ tako je. Pa, ozbiljno…

A, brate, i ovaj gradski narod… Šta je navalio u banke i pošte, ko da se nešto deli džabe. Ko da im i juče i ko da im sutra neće biti tu, pred nosom. Ovo treba da se proglasi dan za nas seljake kad možemo da pozavršavamo poslove po gradu, a gradjani da budu u karantinu. Samo taj dan, nama dosta. Pa, ozbiljno…

Podjem kući, da svratim u jednu prodavnicu- red, u drugoj- red, u trećoj, četvrtoj… Kažem sam sebi- „Idi, bre, gedžo, kući. Šta ćeš u prodavnici? Mesa imaš, brašna imaš, kvasca imaš, sira, kajmaka, pasulja, luka…“. Tako i uradim. Dodjem kući, izlazim iz kola, stanem i lupim se po čelu. Zaboravio sam da kupim kikiriki…“.

Goran Trifunović