Odlazeća godina je nekome donela dobrog, nekome nije, a nekome je donela i dosta lošeg. E, sad, da li je po zasluzi… Pranjani će proteklu godinu pamtiti po tri dogadjaja. Idemo hronološki. Prvomajski praznici su nam i ove godine doneli „Rakijadu“, manifestaciju po kojoj su Pranjani, svidjalo se to nekome ili ne, najpoznatiji. Sad, to što su pranjanske razmirice, a i politički strahovi svih ovih godina mnogo odmogli ovoj, u Srbiji, jedinstvenoj manifestaciji, druga je priča. Najlakše se skloniti, prepustiti čitav posao mladjariji i kritikovati sa strane. Treba se pogledati u ogledalo.

Bilo kako bilo, tog dana pranjanske kafane i prodavnice su bile pune, a to što u seoskom Domu nije bio impozantan broj ljudi, druga je priča. A, u avgustu, za tri dana održavanja prvog Sabora violinista, broj okupljenih je, stvarno, bar za Pranjane, bio impozantan. Dobro, sasvim sigurno nije bilo onoliko ljudi koliko je javnosti servirano, ali, lepo je bilo videti pun put kroz pranjansku varošicu, videti da je iz svake kuće u Pranjanima došao ko je mogao, pa je bilo lepo videti i mnogobrojne tezge sa raznim proizvodima, predmetima, pa je potpisnik ovih redova, u kasne nedeljne večernje sate zažalio što se sve završava.

Toliko ljudstvo je i razumljivo, s obzirom da su u organizaciju manifestacije uključeni državni organi. Ipak, već nakon izlečenja mamurluka, narednih dana su počele priče i rasprave, i to medju samim Pranjancima.

Rekosmo već, i „Rakijadu“ je to dovelo do sadašnje situacije. Konačno (šećer dolazi na kraju), na Galoviće je stigao i Aleksandar Vučić. Kažu, prvi predsednik države koji je došao u naše selo. Istine radi, nije ih nešto mnogo ni bilo, tek toliko da se izbroje na prste jedne ruke, bar oni koji su se nešto pitali, mada i onih drugih nema više, što samo pokazuje da je naša zemlja već decenijama u stabilnoj demokratiji, jel’ da…

I tog septembarskog dana, vreme je bilo lepo i bilo je dosta posetilaca. Ipak, broj parkiranih autobusa i službenih automobila je jasno pokazivao da je velika većina njih u svojevrsnoj misiji, mada se mora priznati da se i tih dana, itekako, čulo za Pranjane.

Pa, eto, neka nas i u sledećoj godini pohode mnogi dobronamerni ljudi, biće im uzvraćeno kako su nas stari učili. A, da, ova rubrika je protekle godine, kako mi kažu, bila slabo čitana, i još slabije komentarisana. Neka tako i ostane…

Goran Trifunović