Nekada se čekalo da padne sneg, da bi „svaka zverka pokazala svoje tragove“. Sada je dovoljno bilo kakvo okupljanje, a kamoli kakav svetac, odnosno, slava. Ko sme – slavi. Ko sme – ide na slavu. A, tamo, ića i pića u izobilju, gosti raspoloženi, željni okupljanja, smeha, šale, kozerstva… Sve dok ne dodju oni!!! Tad prestaje smeh, prestaje šala, počinju crne teme, počinje „Dnevnik“, počinje priča o trudovima i neradnicima, o odgovornosti i ološu, o „dve Srbije“…

Za vreme Miloševića, svadja oko politike je, bar, bila dozvoljena. Sad? Da li je narodu prekipelo ili su ovi preterali toliko da nikom ne daju da progovori, tek, redovno se slušaju njihove tirade, svidjalo se to nekome ili ne. Takodje, zanimljivo je to da su iste osobe „držale banku“ i pre dve decenije i sada.

Pesma na slavi? Ne, ne, ne… Ne može, smatraju oni, ima nešto preče. Ako „zategnete“ pesmu, bićete obeleženi kao alkos i označeni kao neko ko je „samo zin’o u rakištinu“. Kakav im je vokabular? Ih, pa znate, valjda. Ne mogu oni mnogo da „šaraju“. Pardon, ne umeju. Od stranih, postali ste tajkunski plaćenici, Srbija se, umesto u Kninu, Prizrenu i na Cetinju, sad brani u Briselu, Ruse i dalje volimo, ali, Evropa nam je prioritet… Karlobag, Ogulin i Viroviticu više niko i ne pominje.

Prolazi i čorba, stiže sarma, a vi i dalje ćutite… Slušate o autoputevima, o svemu onome što možete svaki dan da čujete u informativnim emisijama svih medija koji nisu objektivni, nego su… takvi kakvi jesu. Kad stignu ovali sa pečenjem, dobijate kratkotrajni predah, jer je za njih to vrhunac sladostrašća, ali, čim napune svoje burage, kreće ofanziva.

Narod je besan, nikad nije bilo bolje, ne zna niko šta opozicija više hoće… Uz sitne kolače se menja i piće. Nekadašnje pivo (iz flaše), zamenilo je roze vino, u skladu sa vodjinim željama. Još ako je iz dekantera… „Čije ti je vino?“, pitaju obavezno novi poznavaoci. „Daj mi jednu čašu i neću više. Treba sutra da se radi“, retorika je u stilu da je sve što je brže, to je jače i bolje. A, kad popiju i tu čašu, posede još malo da vide da li će neko da zapovedne kavgu oko onoga što oni najviše vole. Kako nikome to ne pada na pamet, ustaju i odlaze svojim domovima, da u miru čitaju i slušaju šta misle o svemu. I tako do sledeće slave, sve dok vas ne obaveste da su oni uvek bili protiv, a vi za. A vi u „deja vu“ fazonu… Ma, domaćine… Još po jednu, pa da se razilazimo!!!

Goran Trifunović