Kakav dan, vikend, sedmicu, mesec, godinu… šta god… možete da očekujete kada vam jutro krene sa „telefonskim“ prelistavanjem dnevne štampe, a tamo jedna od udarnih informacija je i ona da je u vašem selu te noći smrtno stradao mladić iz vašeg komšiluka.

U novinarskim izveštajima nema, čak, ni inicijala, pa, prema godištu, počinjete da „snotate“ ko bi to mogao da bude. Svačija smrt je tragedija, ali, realno gledajući, kada se čulo da više nema našeg Draga… Eksplozija bombe je ništa…

Kažu, „o pokojniku sve najlepše“, ali, ovoga puta to nije trebalo potencirati. Ostali smo bez Draga, našeg budućeg sveštenika, konobara u slobodno vreme, ostali smo bez prepoznatljivog osmeha, bez onog duha, koji je, da se ne lažemo, sve redji i kod starijih osoba, a kamoli kod mladjih naraštaja.

Sin za primer, brat za poželeti, drugar kakav se nekada sticao samo u vojsci… Sve to je pranjanski kraj izgubio u jednom zlokobnom trenutku, jedne noći, koja je krenula da svanjava, a nikad zoru nismo dočekali…

„Popijte piće, od popa je blagosloveno“, umeo je da se našali, a u stvari, sve je bio u pravu. Širok osmeh, vedre oči i čista duša, sve je to delio, kao da je znao da neće imati vremena za kompletnu svoju misiju na zemlji.

U crkvi nam je hranio dušu svojim službovanjem i svojim predavanjem, dok je, zaradjujući svoj džeparac, u kafanama razgaljivao našu dušu toplim i hladnim pićima.

Teško je gledati roditeljsku muku i bol, bolno je brojati suze na licima njegovih drugova i drugarica, tužno je gledati ostarela i onemoćala, a skamenjena lica rodbine, komšija, prijatelja… svih onih koji i dalje ne mogu da dodju sebi, i kojima i dalje ništa nije jasno.

Pričamo o „Rio Tintu“, merimo trotoare po pranjanskoj varošici, svadjamo se oko posečenih lipa… Eeej, narode… Izgubili smo dete! Jedno od boljih. Ma, šta „jedno od boljih“. Nije „o pokojniku sve najlepše“, ali… Kažu, a izgleda da su, na žalost, i u pravu, „život ide dalje“. Možda je tog subotnjeg jutra samo malo zastao, ali, Pranjani ostaše bez svog dobrog duha. Bez svog Draga…

P.S. Izvinjavam se porodici Krunić što sam, bez prethodne dozvole, bez ikakve zle namere, zadirao u njihov bol…

 

Goran Trifunović