Dan pred ovogodišnji početak „violine“, na terasu jedne pranjanske kafane, stupa jedan meštanin Koštunića. „E, alal vam vera, Pranjanci, zatvorili ste i veterinarsku stanicu i ambulantu“, glasno i praćeno pomalo zlobnim osmehom, govori on, aludirajući na činjenicu da su ispred dve navedene ustanove u pranjanskoj varošici postavljene točilica za pivo, odnosno, prodavnica roštilja.

„Nisu to Pranjanci“, odgovara mu neko od mnogobrojnih gostiju, „to su ovi tvoji, iz Koštunića“…

Dobro došli u „Pranjansku razglednicu, posvećenu trećem Saboru violinista Srbije, koji je održan  nedavno u Pranjanima.

Organizatori manifestacije su, čini se, sami sebi napravili problem, jer, osim retkih, da ne kažemo kakvih ličnosti, velika većina njih, koji nisu spremni da sve daju za „pet minuta slave“, imala je ove godine ozbiljne primedbe na većinu stvari koje su se odnosile, pre svega na pripremu samog Sabora.

Čini se da su sami organizatori najviše tome krivi, jer, niko nije toliko slep i glup da ne vidi da se neko prema zajedničkoj imovini odnosi toliko bahato, osiono i prepotentno, da je velika većina njih počela sasvim jasno i glasno da priča ono što se do skoro šaputalo i naslućivalo „izmedju redova“, a to je da se, kako sami meštani kažu, „pravi privatna žurka“. I to, čak, ne bi bio problem, da se sve ne radi sa našim parama.

Ovako… Kažu, dobili ste nove trotoare i asfalt (ili, kako sami organizatori, izgleda, vole da napišu – „asvalt“) kroz varošicu. Jeste, ostali smo bez lipa, zbog kojih su pranjanska deca pre više od osam decenija organizovala i pozorišne predstave, velika većina meštana samog centra sela ne može da izadje na ulicu, niti da udje u svoja dvorišta i svoje kuće, čekamo kada će, i da li će se neko setiti da kopa novouspostavljeni asfalt, e da bi uradio vodovod i kanalizaciju…

A, za sve to, niko od meštana niti je bio pitan, niti je obavešten, niti koga zanima da li nekome nešto smeta u čitavoj priči. Takodje, ostadosmo pomalo i razočarani posetom, jer, ako godinu dana slušamo da će doći oko 150 hiljada ljudi, a onda za tri dana, kako objavi organizator, bude oko 100 hiljada, moramo se malo i zabrinuti.

Gde je onih 50 hiljada? Da im se nešto nije desilo? Konačno, ako je svako od njih, hteo ne hteo, morao da potroši bar jedan evro, onda smo u gubitku od oko 50 hiljada evra. Malo li je? Kad smo već kod para, niko nam ne objasni šta je sa tim čuvenim novcima. Ako je budžet manifestacije koju organizuje gornjomilanovački Kulturni centar, dva miliona dinara, a ako se tokom tri dana manifestacije od prodaje mesta za šatru, tezgi pored puta, sramotno bednog luna parka, sponzora čija se imena „vrte“ na bini tri večeri, uzme bar 10 puta više, postavlja se logično pitanje- gde su pare?

A, pri tom, koliko nam je poznato, a jeste, niko nije uplaćivao novce na račun Kulturnog centra… Ipak, u pravu su oni koji, čitajući ove redove, sada kažu- „Šta tebe briga“. Tačno. Ima(će)  ko da sudi o tome… A, da… Mesecima je najavljivano da će manifestaciju otvoriti Voja Brajović, popularni Tihi. Oprostite mi ako nisam u pravu, ali, Tihi je, izgleda, baš bio tihi. Ili je meni vid otišao u nepovrat…

A, sve je počelo u petak, malo iza podneva. Što bi se u školskim zapisima reklo, „Lep, sunčan dan“, doduše, malo sparan, ali, avgust je. Čeka se otvaranje, nekoliko stotina meštana traži hladovinu, zuje dronovi iznad glava, topi se šminka sa lica visokih ženskih uzvanica… Svi su koncentrisani na početak, a, onda, glavni „šerif“, bez konja, ali sa moćnim kvadom dolazi na lice mesta. Kako i dolikuje, kvad samo staje, posluga ga vezuje (nismo videli da mu daje zobi), i veselje može da počne.

A, na veselju, na bini otetoj od meštana Pranjana, glavnu ulogu ima zdravičar, zanimljivog i simboličnog nadimka – Kinez. Uporedi on Pranjane sa Milanom, prevede Stradivarijusa preko Plane, a zatim na glavnoj ulici povede kolo. U kolu čak i „tetke sa ladnim trajnama“, a igranka se, gle čuda zaustavi kod pranjanske pošte. Tu konferansije uze mikrofon, pa nam objasni neke stvari. Reče on nama da je „dognato vozilo“ i da „sad u Pranjanima mogu da se podižu pare kao i u Beogradu“. „Uuu, super“, razmišlja i moja malenkost, „treba nam bankomat“, bar za one retke prilike kad imamo neku crkavicu na računu.

Čusmo i da treba da posebno budemo zahvalni izvesnom Kekiću (samo da nije onom iz „Gluvog baruta“), a onda ukapirasmo da su nam dovezli kombi sa pokretnim bankomatom, koji je ispred pošte stajao parkiran dva dana, bez znane upotrebe, po onom čuvenom dečijem principu „može, ali iz moje ruke“. Bilo kako bilo to veče pročitasmo da je naše selo pohodilo 20 hiljada posetilaca. Odakle dokle su brojali, stvarno ne znam. 

Subota bi trebalo da je udarni dan. Tako nam saopštavaju i organizatori. Kažu, 100 hiljada ljudi. Izgleda da ljudi ne prate fudbal, pa ne znaju koliko je 100 hiljada ljudi. Naroda ima, ali, koliko čujemo, slabo se troši. Ipak, pečenje se seče, što znači i da se jede.

Točilice su, takodje pregrejane, a posebna zanimljivost su šatre. Dok se ispred jedne narod tiska kako bi video trbušne plesačice, ispred druge se stvorila gužva zato što je neophodno da date 1000 dinara da udjete pod nju i da uživate u muziciranju jednog od, kako kažu, najboljih harmonikaša Srbije. Ipak, Borko je Borko, ali za crvenu novčanicu možete popiti skoro sedam piva na točilici. 

U nedelju su, već, svi bili po malo umorni. Kraj Plane hladno, pa makar Ljuba Aličić bio i „ciganin, al’ najlepši“. Da li zbog jedne ili druge činjenice, tek, narod je u ogromnoj većini napustio stadion već tokom koncerta, kako nam objasniše, jedne od „najvećih zvezda narodne muzike, koji je svoju karijeru izgradio na popularnim dvojkama“. Eto. Još koji krug po varošici, eventualno zadržavanje ispred točilice, pogled pod šatru, pljeskavica za poneti i kući. Do sledećeg Sabora…

Za one sa „jeftinijim ulaznicama“, da se zna da je ovo autorski tekst, odnosno, mišljenje i vidjenje potpisnika ovih redova. Takodje, svim onim, pa, uglavnom članovima, neka znaju da su Pranjani, u najmanju ruku, moji koliko i njeni, da ne teramo mak na konac, i da ne može njima da bude draže nego meni kad mi je selo puno ljudi, razigrano i raspevano. A, o nekim stvarima ćemo još…

 

Goran Trifunović