Da je Previslav Railić lagao Džordža Musulina i Nika Lalića, nikad ne bi došlo do spašavanja savezničkih pilota. Da je nastavnik Rigo lagao djake, nikad ne bi imali džabe kuhinju, knjige i ekskurzije.

Ipak, poslednjih godina, sa padom moralnih i duhovnih vrednosti u društvu, pojačana je i količina laži i prevara koje su, kao po pravilu, izgovorene na Galovićima. Od svega obećanog učinjeno je samo ono što narod nije mogao čuti, a sve je pokriveno običnom, starinskom serdžadom, kojom je, izgleda, plaćeno 500 metara asfalta do jednog… pa, poluprivatnog manastira.

A, obećano nam je, nije da nije, da će, recimo, u našem kraju biti snimljena epopeja o ravnogorskim danima Draže Mihailovića, maltene holivudski blokbaster o spašavanju savezničkih pilota, kao i još mnogo čemu, o čemu se godinama ćutalo u školskim udžbenicima, a prema kojima se država odnosila kao da su fondacije „Kavčić“, i u kojima se pisalo samo ono što je trebalo da se zna, a da nas glava mnogo ne boli.

A, scenario, režija, kostimi i ostale filmske stvari pripale su, ko zna, a svi u stvari znamo kako, jednoj porodičnoj manufakturi, koja je procenila da država hoće da da pare ako ponižavamo i vredjamo srpskog seljaka i domaćina, a nismo trenutno zauteti pletenjem čarapa za Kralja Pera.

Ipak, izgleda da „pater familiasu“ navedene porodice geografija nije jača strana, ili mu se još vrti u glavi, jer, nikako, čini se, da izadje iz uloge Dalibora u „Partizanskoj eskadrili“, pa još uvek baca bombe na pogrešne mete, pa je, tako, Ravnu Goru smestio u područje Knića, a Galoviće izmestio na Kosmaj.

Uostalom, nikakvo čudo, onda, nije što se Draža u „Ravnoj Gori“ dojmio kao zbunjeni čobanin, sa sve fazonom „Šta ću ja ovde?“, pa će, valjda,i američke pilote, sve za ljubav njihovih jakni, sa vrha Kosmaja, spašavati Tihi i Prle (part two- aaa…). Uostalom, Srbi su davno zaboravili da razlikuju formu i sadržaj.

Kažu da je, pre oko jednog veka, Joakim Vujić u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici postavio jedan pozorišni komad na scenu. Na premijeru su došli i Miloš i Ljubica, svi Obrenovići, kao i čitav vidjeniji svet ondašnje Srbije. Pred sam početak predstave, na vrata je banuo jedan dečak i povikao- „Ljudi, pred ulazom čovek doveo mečku da igra“. Sala se u trenutku ispraznila… Igraj Srbijo!!!

 

Goran Trifunović