Dok se „vakseri“ bore protiv „antivaksera“, dok se raspravlja da li su dovoljne dve, ili mora i treća doza, dok se raspravlja koja je vakcina najpouzdanija, meštani pranjanskog kraja („a i šire“, što bi rekao onaj za koga smo mislili da je najveći diktator) trebalo bi da prime cepivo protiv jedne, čini se, veoma opasne bolesti, znane kao „slepilo kod očiju“, odnosno, slepilo koje nije izazvano nikakvim bolestima, bar onim rasprostranjenim.

Kako drugačije objasniti činjenicu da su svi oni koje zanima širi društveni interes, a da nijednim svojim krakom nije oslonjen na sitnosopstvenički interes, u narodu proglašeni za „pukle“, „prsle“, „ostrašćene“ i „zastranjene“. Na stranu to što bi u ovakvim raspravama prst krivice obično trebalo da bude okrenut u suprotnom smeru, ka onima koji svaki izostanak klicanja pojedinim opskurnim tipovima, sa kojima ni Domanović ne bi znao šta da radi, shvataju kao napad „neradnika, ološa i stranih plaćenika“, sve spremajući biste, možda čak i spomenike u prirodnoj veličini ljudima koji su, zadovoljavajući svoje ekonomske potrebe i lečeći svoje komplekse, Pranjane našli u trenutku, ili više njih, slabosti, pa po onoj narodnoj o magaretu i blatu…

Elem, „stranih plaćenika“ radi… Pojedinci su se dosetili i da u PIO fondu provere koliku penziju prima potpisnik ovih redova. Ne kažem, kolika je da je, valjala bi, ali oni su, valjda zaneseni mojim izgledom zrelog penzionera, zaboravili da mi treba oho-ho godinica do te prinadležnosti. „Pa, jeste“, lupiše se oni po čelu, „on sigurno prima američku penziju“. Da bar rekoše da Rusi snose troškove mog mirnog hranjenja golubova…

Ih, gde bi mi bio kraj da primam rublje, pa kupim „Volgu“, pa sa njom jezdim po Katrićima. A „Volga“ dugačka, ne oseća rupe na putevima. Ovim, neizgrađenim, neobnovljenim, neokrpljenim, nenasutim… Ali, to je današnja svakodnevnica, pogotovu ako ne pristajete da vam neko vređa inteligenciju, da vam menja rog za sveću, da uniformisano mislite po nečijem nalogu, pa makar to značilo da ćete i vi i vaši naslednici, ukoliko ne želite da budete otrovani, otići daleko od vekovnih ognjišta.

Pretnje, uvrede, nipodaštavanje i unižavanje su svakodnevnica svih slobodomislećih ljudi u našem okruženju. Kada će oni progledati, videćemo, ali svakako najbolju definiciju današnjice dao je nesrećni otac poginulog radnika iz Lučana, koji je, obraćajući se svojim kolegama, komšijama i bivšim prijateljima, ironično rekao: „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera.“

Goran Trifunović