Neko kaže najlepši, neko najvažniji, ali, svakako je najčudotvorniji praznik u hrišćanskom svetu. Ipak, da li je to i takvo čudo dovoljno da se i mi, pranjanski kraj, pre svega (svako nek’ gleda za sebe),vratimo, ako ne dalje, a ono bar onome šta smo i kakvi smo bili samo u poslednjih nekoliko decenija. Mi i naši pradedovi…

Samo, može li u Pranjanima ponovo da vaskrsne čojstvo i junaštvo, pa da spašavamo savezničke pilote, bez obzira koliko bili svesni tragičnih posledica po nas same i naše porodice? Može li obrazitost da vaskrsne u našim brdima, a da sramota i ljudska glupost ostanu razapeti na nekoj našoj Golgoti? Ima li eksera da zadrže sitnosopstveničke interese i gledanje svojih donjih dela ledja, kad već niko ne može garantovati vaskrsnuće nekih, normalnih i ljudskih vrednosti po kojima smo, koliko do nedavno, bili prepoznatljivi?

Može li iko da garantuje da će Pranjani, kao nekada biti ugaoni kamen napretka rudničko-takovskog kraja? Hoće li, kao najzdravija biljka vaskrsnuti naša, domaća šljiva, a ne da se krijemo ispod kojekakvih palmi i ostalog trulog granja koje nikada nije moglo da uspeva na našem području? Sve do skoro…

Hoće li vaskrsnuti tudje mišljenje kao izraz dobre želje, a nikako oponiranja, odnosno, protivljenja nečemu za šta i sami nismo sigurni da je dobro, pa to više puta ponavljamo kao mantru? Lošu… Hoće li u pranjanskom kraju vaskrsnuti dobri domaćini, pošteni i radni ljudi, ili ćemo, kao godinama unazad gledati samo u tudji novčanik i po tome se prepoznavati i ceniti? Do kada? Do propasti i nas i onih sa dubljim džepovima… Jer, ne zaboravite, ni krčag nije stalna kategorija.

Vaskrs zdravog razuma? Lepih želja? Pozitivnih razmišljanja? Čojstva i junaštva? Zdravljanja? Antimalicioznih ideja? Vaskrs lepog mišljenja o tudjoj deci? Lepog vaspitanja? Vaskrs „ne dam na sebe, porodicu i slabijeg“ mišljenja, a nikako pobeda ideja podaništva, udvorišta i klimanja sve praznijim glavama. Pogotovu ne gorima od sebe i svoje okoline. Vaskrs jakih, zdravih i ponositih Pranjana!!! Ovih dana su i vremenske prilike nekako, što bi narod rekao, „šućmuraste“. Neka nam misli budu jasne, bistre i britke…

 

Goran Trifunović