• 9 jula, 2020

Srezojevci, vi ste kao zlato!

SETA NA SLOVENAČKU GOLGOTU I SRPSKU DOBROTU Tonček Kirbiš, foto: M. Bošnjak

Sećanje na zahvalnost Slovenaca svojim spasiteljima Srbima od 1941. do 1945.

Stotine prognanih familija iz Slovenije, spasili su seljaci, po cenu svoje pogibelji. Vernost i pijetet čojstvu ne poznaju političke granice! – uvereni su Slovenci

JEDAN od najznačajnijih slovenačkih pisaca, Ivan Cankar, u pripovesti „Domovino, ti si kao zlato“ davno je opisao sve muke življenja Slovenaca daleko od zavičaja. Mi od 1941. govorimo: Srezojevci, vi ste kao zlato! – setno su nam godinama, usred Rudničko-takovskog kraja, govorili dva bračna para Slovenaca, iz opštine Starše pod Pohorjem. Metka i Bojan Kirbiš, te Lidija i Ivan Pavel, dirljivo su nam prenosili večnu zahvalnost Srbima, svojim spasiteljima, i od svojih predaka i drugih brojnih sunarodnika.

ZAHVALNI ZAUVEK (sleva) Bojan i Metka Kirbiš, Lidija i Ivan Pavel, foto: M. Bošnjak

Ovo je sećanje na iskrenu zahvalnost svih tih Slovenaca Srbima, nakon nedavne iznenadne smrti Bojana, župana (predsednika) opštine Starše, dokazanog prijatelja opštine Gornji Milanovac. Te dve lokalne samouprave su već decenijama zbratimljene. Srezojevci su milanovačko selo, gde su utočište i spas života svoje dece od 1941. do 1945. našli mnogi Slovenci, koje je iz domova prognao režim Leona Rupnika, generala Kraljevine Jugoslavije koji je postao slovenački „mali Hitler“.

Slovenačke familije, među njima Kirbiši i Paveli, protivile su se tom nečoveštvu, Rupnikovom nacizmu. Neki antinacisti su stradavali, a njih tačno 7.185 vojne formacije pod Rupnikovom komandom 26. juna 1941. su pohapsile i, sa decom, strpale u stočne vagone. Dugačke kompozicije teretnih vozova krenule su u neizvesnost. „Kuda nas vode? U smrt streljanjem, bacanjem u jame, gasne komore…?“ pitali su se naši preci. Kroz rešetke na vagonima prepoznali su hrvatska mesta. Verovali su, da im je tu kraj, da ih vode zverskom režimu Ante Pavelića na klanje. Ali, vozovi su produžili, do Beograda. Tu su „putnici“, već bolesni i kolabirali od gladi, iskrcani… Razmileli su se, kojekuda. Naši su, sa još trista napaćenih duša, dospeli u Srezojevce, tu ostali na stalnoj brizi i ishrani dobrih ljudi sa puno dece, koji su i sami bili sirotinja – sa suzom sete i hvale, koja iskri u očima, pričali su nam Kirbiši i Paveli, na tečnom srpskom.

Slovenci su 70-ih godina sagradili Dom kulture u Srezojevcima. Bojan je na Dan opštine Gornji Milanovac, 23. aprila 2015. dobio Zlatnu medalju „Takovski ustanak“.

Kao dete, Bojanov otac, Anton, sad pokojni, bio je prognanik u Srezojevcima. Kao odrastao, postao je počasni građanin tog mesta! U familiji su ga zvali Tonček, kao dečkića su ga, kako nam je sam pričao, zvali i „Kekec“ jer je bio rastom omanji. Sa srpskom decom je tu, u žiži rata, učio školu. Često je dolazio ovamo, obnavljao sećanja sa vršnjacima. Bili smo s njim u Srezojevcima. Emotivna su bila ta vraćanja Slovenaca u srpsko selo…

„Koru hleba i krov podelićemo, združeni rasteraćemo oblak crni“! To je bio moto naših spasitelja, srezojevačkih seljaka, koji su nas sačuvali po cenu svoje pogibelji od Nemaca. Ta vernost i pijetet čojstvu ne poznaju političke granice! Nikada neću zaboraviti: na milanovačku železničku stanicu dolaze ti nepoznati ljudi, vode nas svojim kućama… Moju desetočlanu porodicu: braću Ivana, Lojzeka, Pepija, Lovreka, sestre Tereziku, Emeriku i Aniku, mene i roditelje, prima Milorad Nikolić, na sve četiri ratne godine! Mojim sinovima, Branku i Bojanu, dao sam imena Srba, naših dobročinitelja jataka – setno nam je pričao Tonček, pred srezojevačkom školicom (na slici) koju je pohađao kao dete.

Poštovali smo Tončekovu želju: da idemo s njim na Ravnu Goru, pred spomenik vojvodi Draži Mihailoviću. – Neoborive su istorijske činjenice o četama dobro organizovanih četnika Slovenaca i nešto drugih nacija u Sloveniji, istinskih boraca oslobodilačkog pokreta protiv Hitlerovog i Rupnikovog nacizma, u ime Kraljevine Jugoslavije – dugo, vrlo dugo nam je tada na Ravnoj Gori objašnjavao Anton Tonček Kirbiš.

Iz njegove sudbinske priče, navirala su sećanja na slovenačku golgotu i srpsku dobrotu.

KEKEC“ PISAO ĆIRILICOM

TONČEK, nekadašnji „Kekec“ i druga slovenačka deca, u srezojevačkoj školici su, poput malih Srba, opismenjeni ćirilicom. Učitelji su male Slovence učili i latinici! I u polovini devete decenije života, Tonček je zadržao ćirilicu u srcu i upotrebi. Nikada prijateljima u Srbiji, a imao ih je mnogo, nije pismo napisao na latinici!

 SPAŠEN OD STRELjANjA

OCA Tončekovog, od već naređenog streljanja u logoru Banjica u Beogradu, spasio je jedan Srbin stražar – koji je u Sloveniji bio vojnik Kraljevine Jugoslavije, tamo ga upoznao i, opet čudesnom igrom sudbine, na Banjici ga srećom prepoznao!

 ŽAL ZA PERIŠIĆEM

POMENUTI i još mnogi Slovenci, koji u Milanovac dolaze kao zvanična delegacija Staršea za Dan opštine ili drugim povodom, ne propuštaju da izraze svoju žal za našim kolegom, novinarom Živkom Perišićem iz Milanovca, nažalost prerano preminulim 2016. godine, inače svojim dugogodišnjim prijateljem i saradnikom.

Milorad BOŠNJAK

Violeta

Prethodni članak

Zlato za streličara Stefana Đorđevića

Sledeći članak

Bez vode četiri ulice