• 3 јуна, 2020

Stari zanati – Voskar

foto: Muzej RTK

Pre Drugog svetskog rata u gradu je bila jedna voskarsko-liciderska radnja u Ulici kralja Aleksandra. To je bila radnja Milana Bojovića, koja je uništena prilikom paljenja i bombardovanja Milanovca 15. oktobra 1941. godine. Nakon rata u našem gradu voskarsku radnju je otvorio drugi majstor, Pavle Aleksić ( 1924- 2006).

Kako je voskarski zanat bio objedinjen sa liciderskim, Pavle se u početku bavio i jednim i drugim zanatom, ali se tokom života preorijentisao na izradu sveća i bavljenje voskarskim poslom. Liciderstvom se bavio samo nekoliko godina. Pravio je liciderska srca, luše, sladolede i prodavao ih po vašarima.

Zanat nije nasledio ni od koga, već ga je izučio u Čačku i majstorsku diplomu dobio 1952. godine. Imao je sedmoro dece, ali niko nije nastavio da se bavi ovim poslom. Pravljenje sveća je težak i naporan posao, jer su se sveće pravile samo dva do tri puta godišnje, ali je taj proces trajao po sedam dana.

Pored supruge Vere, koja je sa njim radila stalno u radnji, u taj proces bila je uključena i cela porodica (dva brata i sestra).  Sve se radilo ručno i to je bio jedan primitivan i spor proces.

Postojala su dva načina za izradu sveća. Slavske sveće su se pravile polivano i kvalitetnije su. Postojao je jedan drveni krug koji je na krajevima imao kukice. On je bio centriran, a ispod njega je stajala jedna bakarna vangla u kojoj je stajao rastopljen vosak. Parafin i vosak su topljeni na vatri. Imaju jako nisku tačku topljenja, 72°C, a morali su da budu mlaki da bi se polivali. Na kukicama na točku bio je okačen pamuk, koji se polivao velikom metalnom kutlačom.

Točak su okretali nekoliko krugova, a kako se vosak hladio dobijao se konusni oblik sveće. Na sredini procesa, sveće su skidali sa točka i okretali ih na suprotnu stranu (vrh se okretao dole), pa se onda nastavljao proces polivanja, dok se ne dobije željena debljina sveće.

Drugi način služio je za izradu malih sveća. Postojao je ram na kojem su sa gornje i donje strane bile drvene, a sa strana su postojale metalne šipke. Prostor između bio je namotan pamukom. Prvo bi se ram umakao u metalnu posudu u kojoj su se nalazili rastopljeni vosak ili parafin. Onda bi se odlagao da se vosak stegne, a potom bi ram ponovo umakao, ali sa druge strane. Kada se sve osuši, sekli bi sveće željene veličine. Ovaj proces bio je kraći i brži od pravljenja polivanih, slavskih sveća.

Za sedam dana, radeći od jutra do mraka, mogli su da proizvedu onoliko sveća koliko se danas, mašinskim putem proizvede za nekoliko sati, eventualno jedan dan. Sveće nisu mogli da prave zimi, jer je hladno, pa se vosak brzo steže, a ni leti kada su velike vrućine, jer vosak nije mogao da se stegne.

Majstor Pavle je radio kratko nakon penzionisanja, ali je radnja prestala da radi onda kada su sveće počele da se prodaju u prodavnicama, cvećarama… Pavle svoje sveće nije prodavao nigde osim u svojoj radnji. Parafin koji je koristio bio je Inin parafin koji je bojio crnom i oker bojom.

U vreme kada se bavio ovim poslom, a to je bilo vreme komunizma, nije bilo popularno niti prihvatljivo to što je on radio. Zato je uvek radio sa određenom zebnje i straha. Iako su mu nudili razne druge poslove kojima je mogao da se bavi, nikada nije želeo da napusti svoj zanat.

Pripremila: etnolog Nataša Polomac Petković, Muzej rtk

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Violeta

Prethodni članak

USPRS GM o probnom završnom ispitu: Više stresa za decu nego tokom čitave osnovne škole

Sledeći članak

COVID – 19 u GM: Još dva novoobolela, četiri izlečena od koronavirusa