SVEDOČANSTVA IZ STALAGA II A

Brat ga iz hrpe leševa izvukao polumrtvog. Iz ropstva, gde je slavio Svetog Nikolu, pisao apel i generalu Nediću, saborcu iz Velikog rata

SA životom Predraga Carevića zvanog Dragi, iz sela Velereč kod Gornjeg Milanovca, sudbina se često okrutno poigravala. Od ranjavanja na Mačkovom kamenu u Prvom svetskom ratu, golgote povlačenja delova Srpske vojske, čiji je bio podoficir, u Grčku, proglašavanjem njega za mrtvog na ostrvu Vidu i zamalo bačenog u more, iako je bio poluživ (!) preko zarobljavanja od Hitlerove armade 1941. pa odvođenja u ropstvo u Nemačku, gde je ispisao dragocen arhivski fond, sve do povratka na rodnu grudu… I posle.

Čudnovati i mukotrpni životopis Predraga, nosioca Albanske spomenice, prepičava nam njegov unuk Dejan Carević.

– Predrag je posinio svog sinovca, mog oca Slobodana od milošte zvanog Dane – pripoveda naš sagovornik. – Predrag je rođen 1892. Na Vidu ga je, u hrpi leševa srpskih vojnika određenih za sahranu u „plavoj grobnici“, skoro mrtvog pronašao rođeni brat Blagoje…! Zatim je izlečen. I druga dva rođena brata bili su borci Velikog rata i Solunci, vratili su se živi. Oženio se Zorkom Mišović, iz Velereči.

U Prvom svetskom ratu, Predrag se borio kao kaplar II čete II bataljona X puka prvog poziva. U osvit Drugog, mobilisan je kao trećepozivac u Jagodinu, Vermaht zarobljava tu jedinicu, mnoge odvozi u Nemačku. Tu će, u koncentracionom Stalagu oznake II A 39 gepruft, nastajati zanimljiva arhivska građa, koju sada čuva njegov unuk Dejan.

– Predrag je u Nemačkoj operisan. Izvađen mu je geler, kojeg je u telu nosio od ranjavanja na Mačkovom kamenu, u borbi upravo protiv Nemaca! Zatim je vraćen u logor. Verovatno zato što su i nacistički oficiri morali da poštuju Ženevsku konvenciju o zarobljenicima, i što je bio podoficir regularne vojske, Predrag je operisan, a dozvoljeno mu je povremeno slanje pisama u Srbiju i prijem pisama iz nje preko Crvenog krsta – nastavlja Dejan.

Iz pisama familiji i njenih njemu, vidi se obaveštavanje (koliko je mogao, zbog cenzure i između redaka) o zbivanjima u kazamatu, te interesovanje o događanjima u Srbiji. Istorija, naročito zavičajna, ta pisma će sigurno znati vrednovati.

Generalu Milanu Nediću, predsedniku Vlade nacionalnog spasa, na adresu Nemanjina 35, Predrag piše iz Stalaga II A 45 B gepruft, obraća mu se sa „ratni druže“ (u Velikom ratu), javlja da se u Stalagu nalazi sa 200 bolesnih drugova. Podseća ga na obećanje koje je Nedić dao – da će spasavati živote srpskih zarobljenika u Nemačkoj…

– Nadamo se Vašem obećanju kao prvom prolećnom Sunčevom zraku da nas ogreje, kao što je ogrejao naše drugove koji su bili sa nama, a sada su sa svojim milim i dragim kod svojih kuća na lečenju! – doslovno citiramo taj deo Predragove korespodencije.

Malo ko je tada verovao u Predragov povratak u Srbiju. Ipak, obreo se na kućnom pragu 13. decembra 1942! Usput je zapisao imena svih gradova, kroz koje je prošao vozom Crvenog krsta. Evo samo poznatijih, bez međustanica: Nojbraunderberg, Drezden, Prag, Beč, Grac, Zagreb, Sisak, Vinkovci, Mitrovica, Zemun. Nekako je dospeo u Čačak.

– Išao je na konak kod rođake Desanke Carević, udate u Prijevor, kod Čačka. Zaustave ga Nemci, pitaju kuda će, iz objave vide da je otpušteni zarobljenik, a jedan folksdojčer će na srpskom: „Ja toj rođaki moram kazati muštuluk“! I kaže joj, zaista. Mnogo kasnije, išla nemačka formacija kroz Velereč, uđu i u našu kuću, u njoj visi Predragov šinjel, žena Zorka objasni da joj je muž došao iz ropstva, a jedan Švaba će: „Ima li on sestru u Prijevoru“? Bio je to onaj kazivač muštuluka – prepričava Dejan.

Po povratku u Velereč, Predrag je izabran za člana mesnog Ravnogorskog odbora!

KRSNA SLAVA MEĐU NACISTIMA

PISMO ženi Zorki, adresirano na brata Vasilija, svedoči kako je Predrag sa drugovima u kazamatu, usred nacističkog okruženja, slavio krsnu slavu Svetog Nikolu. Kasnije mu je od kuće preko Crvenog krsta stigao paket, posvećen slavi.

 SAČUVANO 50 PISAMA

– DO SAD sam sakupio 50 pisama, koje je Predrag pisao u Srbiju i dobijao iz nje. Prvih deset je pisao na nemačkom jeziku, valjda je to bilo strogo pravilo – kaže Dejan.

SMRT

– POSLE rata, Predrag je živeo u Velereči, dok 1960. nije pao sa štale i od posledica pada posle izgubio život – veli Dejan.

 

Milorad BOŠNjAK