ZA MUČKO UBISTVO SINA KRALJA SAZNALA – SLUČAJNO!

Uprkos svom razočarenju u Srbiju, zbog najtežeg svog gubitka, ipak je i nakon svog zamonašenja iz svoje izvorne pravoslavne u katoličku veru, pomagala Srbiji! Ovo su za sada samo neki isečci iz tih, najtragičnijih etapa života u egzilu kraljice Natalije

Piše: Milorad Bošnjak

     KRALJICA Natalija Obrenović  je skoru smrt svog sina kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog, naslutila još pre svog mučkog, prisilnog progonstva iz Srbije, koje su izveli radikali Nikole Pašića u dosluhu sa dvema tajnim službama – „Ohranom“ carske Rusije i „Evidencbiroom“ Austro-Ugarske sa sedištem u Beču. Bez obzira na masovne, tragične i pogibeljne demonstracije u Beogradu da dan njenog izgnanstva, koje su spontano nastale za podršku njoj, naročito mladih osoba, studenata, školaraca, hiljada poštenih starijih … 

      Na gotovo sigurno kraljeubistvo, atentat na svog sina, kraljica Natalija ga lično je, preko svojih pouzdanih emisara iz Francuske, u koju je morala da izbegne, upozoravala, ali nažalost uzalud. Jer, te njene današnjim rečnikom „depeše“ njenom sinu, tada još maloletnom kralju, umesto koga je Srbijom vladalo tročlano Namesništvo, često nisu dali da ih čita. Osim onih poruka, po tako uspostavljen režim „manje opasnih“. Onih „običnih“ familijarnih, setnih, a vrlo često ne ni njih.

     Za mučku pogibiju svog sina i kraljice Drage Obrenović i kasapljenje njihovih posmrtnih ostataka u prevratu 29. maja 1903. godine, kraljica majka Natalija Obrenović saznala je – potpuno slučajno (!) za vreme svoje uobičajene šetnje parkovima dvorca Versaj u Parizu…

Smisao i cilj daljnjeg života?

      KOJI, kakav smisao i cilj je imao i mogao da ima njen daljnji život? Sa materinskog gledišta bilo koje časne majke, bila ona (nažalost proterana) kraljica ili sasvim „obična“ srpska poštena žena, nije teško pretpostaviti. Kako ćemo dalje videti delove iz za sada dostupnih delova životopisa kraljice Natalije u egzilu u Francuskoj (ne iz njenog, nego iz pera njenih savremenika i pouzdanih prijatelja, naročito prijateljica) ona je težila da se sa vascelom svojom životnom tragedijom ophrva, koliko god može. 

     Taj najteži mogući, roditeljski bol, kod kraljice Natalije će, uz sve intimne, porodične i muke oko svog nasilnog, politički pokvarenjačkog izgnanstva iz Srbije zatim usloviti njenu rezignaciju i razočaranost u ljude, pa i u mnoge Srbe. Ne račujajući tu samo gubitak svog sina i snaje kraljice Drage, bez obzira na to što je kraljica Natalija dokazano i kategorički, ali uzalud, bila protiv sklapanja braka Aleksandra i Drage (kako smo objasnili u prethodnim radovima) konačan vrhunac Natalijinih tragedija i stresova biće – njen formalni raskid sa svetovnim životom.

      Opravdano kivna na Srpsku pravoslavnu crkvu zbog svog raskida (ne razvoda!) od muža, Milana Obrenovića, prvog kralja Srbije nakon dinastije Nemanjića (razlaza od porodičnog stola i postelje) kako su tada pisali najtiražniji francuski listovi), zatim Aleksandrovog braka sa Dragom udovičkog prezimena Mašin, kojem se protivila, na kraju i u dubokoj boli zbog sinovljevog i Draginog ubistva, kraljica Natalija demonstrativno, pred celom javnošću tadašnje Evrope – postaje monahinja. Iz pravoslavne vere prelazi u – katoličku! 

     Taj njen kardinalni gest, prilično neoubičajen za krunisane glave njenog vremena – ne u smislu zamonašenja, nego zbog zvanične promene vlastite veroispovesti – tadašnja javnost Evrope, kamoli svite i kamarile na svim ostalim dvorovima Evrope, dočekuju sa velikim iznenađenjem, neki sa zluradošću, neki “pobednički” ili svojevrsnim razumevanjem. Sam rimski papa, kraljici Nataliji, kao znak svog ličnog odobravanja tog postupka prelaska iz pravoslavlja u katoličanstvo, po kardinalima čija imena još nismo uspeli da saznamo, šalje Zlatnu ružu. Iako simboličan, ali vrlo značajan poklon. Jer, iz pravoslavne vere u katoličku ne prelazi „obična“ žena, nego kraljica…!

I u monaštvu (politički) dragocena

      KAD se povukla u svoju, zbog njene životne bezbednosti od nadležnih službi dobro čuvanu skrovitu monašku intimu u katolički samostan (manastir) Sen Deni (Saint Denisse u Rue d’Asas), blizu čuvene Luksemburške bašte u Parizu, kraljica Natalija se, uprkos svemo proživljenom i razlozima svog zamonašenja, ipak i dalje posvećuje političkom i humanitarnom radu! I opet za Srbe i Srbiju dragocenom, iako se nakon sinovljevog ubistva i Majskog prevrata duboko razočarala ne samo u njih, nego i u svoj život…

     Po zasad dostupnim delovima originalne arhivske građe i srećom sačuvanim zapisima njenih savremenika, u velikoj meri možemo da rekonstruišemo i ove etape njenog života. Do njene smrti.

     Zamonašenjem u manastir Sen Deni, kraljica Natalija se ipak nije povukla u monašku keliju (!) nego joj je dat mali paviljon, u kom je imala vlastiti salon i trpezariju, ali sve te prostorije behu primerene manastirskim uslovima. U tom salonu je zatim, nepunih 38 godina sve do svoje smrti, bez protivljenja manastirskog starešinstva (sestrinstva, ali i prismotre visoko rangiranih katoličkih redovnika, među njima sigurno i agenata) primala posete, najpre i uglavnom iz svog ranijeg srpskog društva u Francuskoj, iz doba pre svog nezakonitog i nasilnog izgona iz Srbije. U tom paviljonu manastira Sen Deni nije bilo samo monahinja. Uz „amin“ tadašnjih sveštenih osoba u njemu, kraljica Natalija bila je  u neku ruku „čuvana“ i od svoje dvorske dame gospođe Cukić. Zatim, kada je Cukićeva umrla, pa se zatim i njena ćerka po uzoru na kraljicu Nataliju zamonašila, „čuvanje“ Natalije preuzela je gospođa Ruža Orešković, sestra pokojne Cukićeve.

      Uprkos svim tim privilegijama, da i u svom samoinicijativnom monaštvu, čak i u promeni vere zbog svih pomenutih razloga, ne živi strog samostanski/manastirski život kao katolička časna sestra (kod pravoslavaca, monahinja, što je skoro isto) kraljica Natalija je, uz nadzor tih nadležnih službi Svete stolice (Vatikana) te onih vazda prisutnih državnih, a onda obavezno i srpskih agenata, u taj svoj mali monaški paviljon, naočigled svih zvaničnih očiju i ušiju, primala časne Srbe – da ona sama još više što više pomogne svojoj Srbiji!

     Među tim njenim časnim posetiocima, kasnije, a naročito uoči i tokom Prvog svetskog rata, naći će se čuveni patrioti politički radnici iz Srbije, važni za humanitarne delatnosti, za dotadašnju i kasniju politiku, politikologiju, istoriju i sve nauke koje čuvaju faktografiju o tim. Činjenice, ma kakve da su. 

     I uprkos svim tim, kao „katoličkoj“ monahinji dozvoljenim sastancima u svom paviljonu i tako redom, kraljica Natalija Obrenović će svejedno umreti u osami i polusenci svog svetlog, časnog života.

     U paviljonu okruženom statuama Bogorodice, ona se 5. maja 1941. mučenički upokojila. 

    Dotle, već godinama nasilno „zaboravljena“ u zvaničnoj Srbiji, ali ne i u srpskom narodu!