Pozorišni susret „Takovske cveti“, u svom sedmom međunarodnom izdanju, nastavlja da okuplja pozorišne trupe iz zemlje i inostranstva na sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u Gornjem Milanovcu. Festival traje od 14. do 19. jula, a svakog dana publici donosi novo pozorišno ostvarenje u okviru takmičarskog programa.

Sinoć, tokom treće festivalske večeri, u sredu 16. jula, publici se predstavio Dom kulture „Stevan Sremac“ iz Crvenke sa predstavom Poloneza Oginskog, autora Nikolaja Koljade, u režiji Milene Pavlović.

Kritički osvrt na predstavu pripremio je Dragi Ivić, pozorišni i filmski kritičar i producent. Njegov komentar prenosimo u celosti u nastavku.

Neka druga zemlja

Poznato je da ruski pisci traže mnogo od publike; da bismo sudelovali u doživljaju koji nam nude njihovi tekstovi, moramo mnogo toga znati. U suprotnom, može se dogoditi da nam promaknu neki cizelirani, fini detalji, a možda, čak, i suština. Tako je i s Koljadinim tekstovima; on je jedan od onih koji se još uvek nalaze u čekaonici hola slavnih u kome su Gogolj, Ostrovski, Čehov, Erdman, Bulgakov.

Koljada pred gledaoca postavlja zagonetke koje nije teško razrešiti ukoliko postoje osnovna predznanja – a lestvica je prilično visoko postavljena.

Ova predstava je i povod kritičaru da posveti nekoliko redova više Oginskom i njegovoj polonezi, okolnostima u kojima je ona nastala, te da na taj način doprinese ukupnom doživljaju ovog nesvakidašnjeg komada.

Najpoznatija poloneza je svakako ona, Šopenova – Trijumfalna (poznata i kao Herojska). Međutim, Poloneza br. 13, poznata i pod nazivom “Oproštaj od otadžbine“, jeste životno delo poljskog kompozitora, kneza Mihaila Kleofasa Oginskog. Ona je istinska himna prognanih i širom sveta ima mitsku popularnost. Oginski ju je komponovao 1794. godine. Kada je Žeč Pospolita (jedan od brojnih naziva naslednika Poljsko-litvanske unije, većeg dela današnje Poljske) zaposednuta po ko zna koji put tuđom vojskom (ovaj put ruskom), kompozitor je napustio zemlju jer je pre toga učestvovao u ustanku Tadeuša Košćuška. Pridružio se plejadi slavnih apatrida. Život je završio, kao mnogi emigranti, na tuđoj zemlji, u Firenci. O tome koliko je u svoje vreme bio čuven, govori podatak da je sahranjen u crkvi Santa Kroče, pored Dantea, Mikelanđela, Rosinija, Makijavelija…

Sama melodija nastavila je svojim putem. Trebalo je da bude čak i himna Belorusije, a pored igranog filma istog naziva, svi mi koji smo koristili udobnosti čuvenog moskovskog metopolitena (metroa) znamo da je, uz jedinstven ruski način da se prisećaju istorije, ova melodija sve do 2017. godine bila upozorenje ako putnik pokuša da uđe, a nije overio kartu. Pored čuvenog šlagera i filma “Smoreni suncem“ (kod nas preveden prilično komotno, pa i netačno, kao “Varljivo sunce“), ovo je bio još jedan od načina da se oslikaju specifični odnosi dva velika slovenska naroda.

Prva naša asocijacija na Vojvodinu je njena multietničnost. Kroz nju su prolazili vlakovi bez voznog reda onako kako su moćnici raznih epoha hteli, a narod je trpeo i prilagođavao se. To je upisano u kolektivno pamćenje. Stoga je potpuno razumljivo i logično da će baš Vojvođani najpre razumeti tugaljivu priču o seobama i prilagođavanjima. I naša generacija je naivno pomislila da će živeti u miru, bez ratova i seoba, pa nam se ponovo dogodio Crnjanski i njegovi junaci, ovaj put u drugom obliku.

Šta smo to videli sinoć i da li je sve baš bilo u duhu ove poloneze i tugovanke nad nepromenjivom sudbinom? Sudeći po osnovnom rediteljskom opredeljenju, tekst je poslužio kao povod da se pokažu mogućnosti ansambla (koje svakako nisu male). Veći deo predstave protekao je u imanentnoj dilemi: da li je Koljadin tekst samo metafora za fresku o ljudskoj patnji i gubitnicima kao takvim? Kroz scensku priču promicao je teatar apsurda, pojačan glumačkim afektacijama i tamo gde je moglo da se posegne za boljim rešenjima. Poznata i očekivana priča o patnji i izneverenim očekivanjima veći deo predstave je izmicala i ansamblu, ali i publici.

Konačno, u nekoliko navrata prizivana patetika pojavila se kao moguće rešenje u završnoj slici; zašto da ne, nema u patetici ničega lošeg ako se ona odmeri; i ona je deo pozorišta, kao što je svaka senka dete svetla. Tada je pređena ta famozna rampa i publiku je obasuo talas saosećanja. Kratak, ali dovoljan. Toj plimi doprinelo je i jedno gotovo zaboravljeno rešenje, u Rusiji veoma popularno: pozicija grupne fotografije u samoj završnoj sceni. Nije promaklo pažnji rediteljska rešenost da ne posegne za samom kompozicijom kao najlakšem rešenju u muzičkim ilustracijama. Stoga je i taj, duži put do publike, morao da se pređe.

Sve je u pozorištu dozvoljeno, ukoliko je doprlo do publike, pa i prenaglašen scenski govor, promene u mraku, itd. U takvo viđenje onda se uklapaju i merdevine, osvetljen kvadrat na podu, klackalica, spavanje u sanduku…

Sve je to moglo i drugačije da se reši, ali svaki umetnik ima pravo na svoje viđenje teksta, a posebno onda kada ga ansambl u tome prati i podržava, u šta smo se uverili gledajući ovu iskusnu družinu. Lament nad neostvarenim snovima, odustajanju i porazima može da se iskaže na mnogo načina, pa i na ovaj za koji su se reditelj i ansambl opredelili. To svakako jeste pozorišna hrabrost, a bez nje se na scenu ne izlazi.

Dragi Ivić, dipl. producent
Pozorišni kritičar