• 3 јуна, 2020

Tu je nova Srbija rođena, u narodu hrastovih korena…

foto: Muzej RTK

Da, nova Srbija je rođena u NAŠEM Takovu, na današnji dan 23. aprila 1815. godine. Mi treba samo da je sačuvamo…

„Evo mene, a evo i vama rata sa Turcima“

Nakon propasti Karađorđevog ustanka 1813. godine zavladao je izuzetno težak period za Srbe koji su naseljavali Beogradski pašaluk.Veliki broj njih je izbegao, a oni koji su ostali bili su suočeni sa surovim odmazdama, prinudnim radom i mnogobrojnim bolestima. Za razliku od većine ustaničkih prvaka Miloš Obrenović je odlučio da ostane u zemlji i podeli sudbinu sa svojom porodicom i preostalim stanovništvom. Takođe, planirao je da se sa Zabrežja, gde ga je zatekao slom ustanka uputi ka Užicu i tamo organizuje neku vrstu otpora.Vrlo brzo je shvatio da usled potpunog rasula u ustaničkim redovima njegov naum ne može biti ostvaren.

Tek pošto se ispred takovske crkve formalno predao Turcima i za uzvrat dobio titulu kneza, a nešto kasnije i obor-kneza, usledilo je smirivanje situacije u većem delu pašaluka, a njegovi sunarodnici počeli su koliko-toliko normalnije i spokojnije živeti. Period zatišja i relativno mirnog života trajao je do sredine septembra 1814. godine kada je u manastiru Trnava izbila tzv. Hadži-Prodanova buna. Pošto su je turske oružane snage za nekih petnaestak dana ugušile, otpočela je strahovita odmazda prema stanovništvu. Preko tri stotine ljudi tih dana odvedeno je u Beograd, gde će na veoma svirep način i u najgorim mukama okončati živote.

foto: Muzej RTK

Usled takvog razvoja situacije i sam Miloš pao je u nemilost beogradskog vezira Sulejman paše Skopljaka. Posle dva meseca provedenih u beogradskoj tvrđavi u svojstvu taoca, kome su dani bili odbrojani, budući srpski knez uspeo je krajem marta 1815. uz pomoć rudničkog muselima Ašim bega, ubediti Turke da ga privremeno puste na slobodu. Kao razlog tome naveo je želju da se vrati u svoju nahiju i tamo prikupi novac potreban za otkup preostalog srpskog roblja.

foto: Muzej RTK

Dobivši dozvolu da napusti Beograd uputio se ka Crnući, gde su ga sa nestrpljenjem i u neizvesnosti očekivali. Dok su trajali njegovi zatočenički dani, u centralnim delovima Beogradskog pašaluka otpočele su pripreme za podizanje novog ustanka. Značajniji sastanci održani su u Rudovcima u „pivnici“ popa Ranka Mitrovića, odnosno Vreocima. Među ljudima koji su prisustvovali skupovima bili su Avakum, iguman manastira Bogovađa, zatim Milutin Garašanin, Arsenije Loma, zatim Milić Drinčić, kao i Lazar Mutap. Svi oni bili su za to da se naturske zulume mora odgovoriti oružjem, s tim da se sačeka povratak Miloša Obrenovića. Istovremeno, samo sa druge strane Rudnika ljudi poput Jovana Dobrače ili Sime Paštrmca, navraćali su u Crnuću. Pod izgovorom da pomažu Ljubici oko poljskih poslova, budući ustanici su ovo vreme koristili za „ratni dogovor“. Plašeći se novih nevolja i strahujući za sudbinu sina, baba Višnja ih je „izgonila“ izkuće vičući: „Izlazite napolje lopovi hoćete moga sina na zlo da navedete i s´ Turcima zavadite“.

Pošto se izvukao ropstva, budući srpski knez je sa saradnicima intenzivirao pripremu novog ustanka. S tim u vezi, održano je još nekoliko tajnih sastanaka u Manastiru Vraćevšnici, Lunjevici, Dragolju i ponovo u Rudovcima. Dogovoreno je da se narod pozove da dođe na Cveti u Takovo, a da se na čelo ustanka stavi Miloš Obrenović. Na ovaj veliki pravoslavni praznik koji pada sedam dana pre Vaskrsa, tradicionalno se pod Grmom, inače tada seoskim zapisom, okupljao veliki broj ljudi. Kako je među narodom vladalo opšte raspoloženje da se ponovo krene u borbu za slobodu, Takovo je bilo idealna prilika za to.

foto: Muzej RTK

Prve borbe sa Turcima odigrale su se i pre formalnog čina podizanja ustanka u Takovu.

Naime, još na Cvetni četvrtak vojvoda ArsenijeLoma sa svojim momcima rasterao je haračlije u Jasenici a zatim napao i oslobodio Rudnik. Tom prilikom smrtno je stradao bivši rudnički muselim Aga Tokatlić, dok je Loma iz zasede ranjen. Dva dana kasnije i on je izdahnuo. Istovremeno, dok je trajao sukob na Rudniku, Jovan Obrenović, Sima Paštrmac i Blagoje iz

foto: Muzej RTK

Knića ubili su u gružanskom selu Konjuša turskog haračliju. Kada je doznao za pomenute akcije, Miloš Obrenović se uputio u Brusnicu, gde je Ašim begu rekao da se sprema novi ustanak i posavetovao ga da što pre napustio ove prostore. S tim u vezi lično je svog pobratima ispratio do granice užičke nahije.

Noć uoči odlaska u Takovo budući srpski knez je sa svojim najbližim saradnicima proveo u manastiru Vraćevšnica. Prisustvovao je liturgiji koju je služio Melentije Pavlović arhimandrit manastira. Rano izjutra svi zajedno stigli su pred takovsku crkvu, gde se nakon službe sveštenika Pavla i pričešća, Miloš obratio okupljenom narodu.

foto: Muzej RTK

Popevši se na jedan kamen, potanko je izložio situaciju u kojoj se našao srpski narod i zaključio da je sazrelo vreme da se krene u odsudnu oslobodilačku bitku. Takođe, upozoravao je da će borba biti teška i neizvesna, da svi moraju njega slušati i da se neće tolerisati bilo kakva nedisciplina, izdaja ili kukavičluk. Okupljeni narod je sa ushićenjem i radošću dočekao ove reči. Kada se završio i ovaj sastanak okupljeni ljudi na čelu sa svojim predvodnicima krenuli su iz crkvene porte ka dolini rečica Ljeskovice i Dičine, gde ih je među stoletnim hrastovimačekalo znatno više ljudi spremnih na borbu protiv Turaka. Uz Miloša, tu su bila njegova braća Jovan i Jevrem Obrenović, zatim Jovan Lazić, Nikola Milićević Lunjevica, Lazar Mutap, Jovan Dobrača, Simo Paštrmac, Milić Drinčić, Melentije Pavlović, Toma Vučić Perišić, kao imnogi drugi. Tu pod jednim stoletnim grmom Miloš se još jednom obratio okupljenima koji su sa velikim odobravanjem prihvatili ponovni sukob sa vekovnim tlačiteljima uz reči da je bolje „junački poginuti nego nastaviti dosadašnji život“.

Nakon završetka sabora, srpski knez je poslao svog brata Jovana Obrenovića i Lazara Mutapa da sakupe vojsku oko Morave, odnosno Dragačevu i sa njom opsednu Čačak. Sa druge strane, Milutina Garašanina i Nikolu Katića uputio je prema Valjevskoj nahiji kako bi sprečili dolazak Turaka iz Beograda, kao i jedan deo vojske ka Kragujevcu.

U međuvremenu Miloš se vratio u svoju kuću smeštenu podno Rudnika u selu Gornja Crnuća. Nakon što je još jednom razmislio i procenio situaciju izašao je iz vajata, izvukao barjak, sakriven iza bukve i predao ga Simi Milosavljeviću Paštrmcu Amidži. Tom prilikom izgovorio je čuvene reči: „Evo mene a evo i vama rata sa Turcima“.

foto: Muzej RTK

Ako je verovati usmenim izvorima, tako se završio i poslednji čin podizanja Drugog srpskog ustanka. Inače, sam knez se zadržao još par dana u porodičnom domu, odakle je slao pisma na mnoge adrese širom nahije pozivajući ljude da se late oružja i udare na Turke.

Ljubičin pucanj iz Miloševe kubure

Neposredno po podizanju ustanka u Takovu, na Cveti 1815. i razvijanja ustaničkog barjaka ispred novoizgrađenog doma u Crnući, kuća porodice Obrenović postaće dvor, a selo podno južnih padina Rudnika prva prestonica srpske ustaničke države. Kako je novi vladar, zauzet mnogobrojnim obavezama, uglavnom bio van Crnuće, u kući je glavnu reč vodila njegova supruga Ljubica. Štedljiva i umerena, oslanjajući se na pomoćnike i sluge, ali i ljude koji su „svojim poslom ili mukom“ navraćali kod „čestitog knjaza“, ona je vrlo ekonomično i nadasve uspešno vodila povereno joj domaćinstvo. Decembra meseca 1815. u domu Obrenovića održana je vrlo važna ustanička skupština, koja je između ostalog izabrala Miloša Obrenovića za „vrhovnog kneza i pravitelja naroda srpskog“, zatim postavila nahijske knezove, odnosno članove narodne kancelarije i konačno donela prvi budžet novovekovne srpske države.
Nepune dve godine kasnije, na kućnom pragu Ljubica je pucnjem iz Miloševe kubure ubila njegovu milosnicu, mladu i zanosnu Petriju. Po okončanju bračne krize, kneževa porodica je 1818. prešla u novu prestonicu Kragujevac.

Diplomatska borba

Nakon četiri meseca uspešnog vojevanja, tokom kojih je oslobođen skoro čitav Beogradski pašaluk, svršetkom bitke na Dublju 26. jula 1815, okončana je oružana faza nacionalne borbe ovog dela srpskog naroda, kada se pristupilo pregovorima. Taj drugi, mirnodopski deo revolucije trajaće pune dve decenije a osoba koja će ga bez ikakve sumnje trajno obeležiti i dati mu lični pečat, biće vođa takovskog ustanka Miloš Obrenović.

Osnovna karakteristika pomenutog perioda biće dugotrajno, strpljivo i nadasve mudro pregovaranje, odnosno diplomatski napori da se u ispostavljanju zahteva Porti uz posredovanje Rusa stvore pretpostavke buduće državne, vojne i verske samostalnosti.

Polazna tačka u tim razgovorima, barem što se tiče srpske strane bile su odredbe Ičkovog mira iz 1806, odnosno osma tačka Bukureštanskog mira iz 1812. godine. Deklarišući se kao „lojalni podanici sultana“ ustanici su još od razgovora sa Marašli Ali Pašom u leto 1815. tvrdili da se oni isključivo „bore protiv uzurpacije suverenove vlasti od strane tadašnjeg beogradskog vezira Sulejman Paše Skopljaka“.

Aleksandar Marušić

Violeta

Prethodni članak

Tetra Pak donira 100.000 evra u cilju podrške borbi protiv COVID-19 pandemije u Srbiji

Sledeći članak

Položeni venci povodom godišnjice Drugog srpskog ustanka