Grupa građana „UZINAT – Ne izdajemo lokal“ zatražila je od Opštine Gornji Milanovac i JKP „Gornji Milanovac“ da javno objave pravo stanje vodovodnog sistema i konkretan plan njegovog oporavka, sa precizno definisanim radovima, rokovima, finansiranjem i projektima.

Saopštenje GG „UZINAT – Ne izdajemo lokal“ prenosimo u celosti:

SAOPŠTENJE: UZINAT: Ne umete da sačuvate vodu – ne umete da upravljate

Dok čekaju da im se vodoinstalacije ponovo napune, građani opštine Gornji Milanovac više ne znaju da li verovati rasporedu restrikcija, kol-centru JKP-a, njihovim saopštenjima ili sopstvenoj slavini.

I svaki put dobijemo gotovo isto objašnjenje: velika potrošnja, suša, visoke temperature, hidrometeorološki uslovi; građani koji piju previše vode, peru nešto što nisu smeli da peru, ili su nekako svi zajedno rešili da sruše vodovodni sistem.

Samo još niko od odgovornih da se seti jedne sitnice: leto nije izmišljeno ni ove, ni prethodne godine, niti se Rudnik preko noći podigao za nekoliko stotina metara, niti su klimatske promene iznenadile ljude koji već deceniju sami upravljaju opštinom i javnim preduzećima.

Ako je odavno poznato da leti izvorišta imaju nisku izdašnost, ako se zna da potrošnja raste, ako se zna koja naselja prva ostaju bez dovoljnog pritiska, ako se zna starost mreže, ako se zna gde cevi najčešće pucaju – onda to više nije nepredvidiva nesreća, već poznat rizik. To je najveći problem ovog grada, gospodo i gospođe iz vlasti, za koji ste imali godine da se spremite.

I tu dolazimo do onoga o čemu niko od vas ne voli da govori: Gde je etapni, višegodišnji plan rekonstrukcije cele mreže? Koliko će to koštati? Iz kog budžeta? U kom roku? Kamo široka javna diskusija s građanima o tome? To mora biti razgovor odraslih ljudi.

Jer cev ne zna za stranku, ni televizijsku kameru. Ako je trula – pući će. Ako je sistem preopterećen kvarovima – padaće pritisak i u zdravim delovima. Oni su sledeći – popustiće čim naglo stigne voda.

Ako se deset ili dvadeset godina ulaže manje nego što je potrebno kako bi se mreža obnavljala brzinom kojom propada, dođe prvi vreliji period i ispostavi račun svima.

Taj račun ne plaća kabinet predsednika opštine. Plaća ga žena koja uveče ne može da okupa dete. Plaća ga star čovek koji sam nosi flaše uz stepenice. Plaćaju ga ljudi koji pre posla gledaju hoće li imati vode da se spreme. Plaćaju ga sugrađani kojima se kvare kotlovi i bojleri za toplu vodu. Plaćaju ga sela i više zone, koje prve ostanu bez pritiska, a poslednje dobiju vodu kada sistem počne ponovo da se puni.

Plaća ga privreda, kojoj se zahvaljujete što je smanjila proizvodnju, samo da bi sistem mogao da izdrži, a vi pregurali do jeseni bez mnogo muke.

I zato dosta više sa pričom da je građanin problem sistema. Građanin je korisnik koji taj sistem finansira
.
Naravno da vodu treba trošiti racionalno. Naravno da niko normalan neće osporavati mere racionalne potrošnje kada nastupi suša. Ali racionalna potrošnja građana nije zamena za racionalno upravljanje javnim preduzećem, kao što ni zabrana pranja tepiha ne može da zameni kilometre dotrajalog cevovoda. To su dve potpuno različite stvari.

Poseban problem je način na koji se u ovoj opštini godinama biraju prioriteti. Mnogo je zahvalnije pred izbore preći tankim asfaltom preko kilometra puta, iseći vrpcu, snimiti osmehe, objaviti deset fotografija i objasniti narodu da je postignut još jedan „civilizacijski iskorak“.

Vodovod je nezgodniji. On se zatrpava pod zemlju. Ne vidi se sa bine. Rekonstrukcija traje. Ulice su prekopane. Glasači mogu postati nervozni. Košta. Zahteva projekat, uklopive faze, ozbiljne inženjere, višegodišnje finansiranje iz više izvora, i – što je najgore za vaš model „vlasti“ – rezultat ne možete da fotografišete svaki drugi dan.

Upravo u tome jeste razlika između upravljanja i političke predstave. Vaš posao nije da napravite ono što najbolje izgleda na fotografiji, nego ono bez čega grad ne uspeva da funkcioniše.

Ne tvrdimo da se za par godina može promeniti svaka cev na teritoriji opštine. Naravno da ne može. Ali mora postojati istinit odgovor na pitanja: šta ste zatekli, šta ste zamenili, šta danas imamo, kada ćemo završiti ono što još nije urađeno i po kakvom sveobuhvatnom projektu.

I to je opet razlika između upravljanja i improvizacije. Mi danas gledamo improvizaciju. Pukne cev – krpi. Padne pritisak – isključuj. Nestane vode – apeluj. Građani se pobune – pa šta, svima je vruće. Dođe septembar i padne kiša – svi zaborave. A sledećeg leta – ponovo isti film.

Ne može problem Milanovca da se svede ni na čekanje da jednog dana brana „Svračkovo“ reši sve naše muke. Regionalni sistem i dodatni kapaciteti jesu važni i niko razuman neće umanjiti njihov značaj. Ali ni puna akumulacija kod Arilja neće sama zameniti našu dotrajalu cev kroz koju voda treba da stigne do kuće.

Zato tražimo da JKP „Gornji Milanovac“ i Opština javno, bez propagande, opštih mesta i prebacivanja odgovornosti na druge, objave pravo stanje sistema i plan njegovog oporavka. Plan sa preciznom kilometražom, rokovima, novcem i projektima na kojima će raditi odgovorni ljudi, a ne na brzinu otvorena stranačka preduzeća.

Tri dana pre konferencije, 6. septembra 2024, na javnom skupu ispred Opštine, UZINAT je predstavio validnu dokumentacija prema kojoj je tokom 2023. za korisnike na teritoriji opštine proizvedeno nešto više od pet miliona kubnih metara prečišćene vode, dok je fakturisano nešto više od dva miliona kubnih metara.

Tada je ukazano na razliku od oko 2,7 miliona kubnih metara. Dakle, oko 50 odsto. Nakon toga je JKP izašao pred javnost i izneo svoj zvanični procenat gubitka – 49,94 odsto. I tu bi svaka ozbiljna loklalna uprava morala da zastane.

Jer kada u sistem uvedete 100 litara vode, a gotovo 50 litara vodite kao gubitak, ne možete celu priču o restrikcijama završiti rečenicom da „odavno nema kiše“, da su ljudi „bahato“ zalivali bašte i punili dvorišne bazene.

Da budemo potpuno precizni: ne tvrdimo da je svaki litar iz tih 49,94 odsto fizički iscureo kroz pukotinu na cevi. U stručnoj metodologiji „voda koja ne donosi prihod“ može da obuhvati fizička curenja, greške merenja, nelegalne priključke i druge oblike nefakturisane vode. Ali ako je tako – još bolje.

Neka JKP objavi potpunu, dokazivu i istinitu strukturu tog gubitka. Koliko je fizičko curenje? Koliko su greške merenja? Koliko nefakturisana potrošnja? To je vodni bilans koji jedno javno preduzeće mora da zna i da ga u svakom trenutku ima spremnog korisnicima za uvid.

Posebno očekujemo i podatke o stanju terenskih ekipa JKP-a. Radnici, koji čitavo leto, po najvećoj vrućini, idu sa jedne havarije na drugu, nisu protivnici građana. Oni popravljaju posledice lošeg upravljanja. Jednu rupu pokriju, otvori se druga, kao na čamcu koji tone. Javnost ima pravo da zna imaju li ih dovoljno, imaju li ti radnici odgovarajuću opremu, zaštitu i uslove rada primerene poslu?

Odgovornost za stanje mreže ne sme se spuštati ni na građanina, ni na radnika sa ključem i lopatom. Odgovornost je tamo gde se donose planovi, određuju investicije i raspoređuje javni novac.

Gornji Milanovac nije siromašna opština, koja mora da bira između vode i svega ostalog. Problem je što se godinama bira šta je politički zgodnije, vidljivije i medijski isplativije, a infrastruktura, koja ne donosi brz aplauz, ostavlja se večito za neko „sutra“. E, to vaše večito „sutra“, stiglo nam je odavno do slavine.

GG „UZINAT – Ne izdajemo lokal!“