Mića Ćajić (1934-2014) fotograf, osnovao je svoju prvu radnju u Ljigu, rođen je u Slavkovici. Zanat je završio u Beogradu kod jednog Jevrejina, nakon rata. Proveo je čak i nekoliko meseci u Italiji u Udinama, kako bi usavršio svoj zanat.

Prvih pola godine nakon odlaska na zanat Mića je govorio da nije video fotoaparat, već je pomagao majstoru tako što je čistio, sređivao, išao na pijac, cepao drva. Kasnije mu majstor objasnio zbog čega je to tako bilo.

Tako su mladi učenici dobijali priliku da odustanu, a ako prođu sve to, onda stvarno žele da ostanu i nauče zanat.

Početkom šezdesetih godina kupuje radnju u Gornjem Milanovcu i ona se i dalje tu nalazi. (Pre fotografske radnje na ovom mestu se nalazila prodavnica kože „Dior“.)  U njoj sada radi Mićina ćerka Zorica kao sin Zoran Ćajić, koji se iako je završio Tehnološko-metalurški fakultet, nikada nije bavio strukom i uz svog oca je izučio fotografiju i nastavio da se bavi porodičnim poslom i nakon očeve smrti.

Zoran je sa 14 godina počeo da radi sa svojim ocem, a tako sada i njegov sin i kćerka, iako su se opredelili za neka druga zanimanja, pomažu svom ocu, tako da se fotografijom bavi već tri generacije u porodici Ćajić.

Do 1997. godine radnja se zvala Foto Mića, kada menja ime u Elit foto, da bi imali neko neutralno ime, zbog narednih generacija.

Mića je bio veliki zaljubljenik u fotografiju. Uvek je govorio da pravi fotograf kada pravi fotografiju pored dve dimenzije, širine i dužine, fotografiju mora da napravi i u trećoj dimenziji, a to je emocija. Ceo radni vek se usavršavao, prihvatao novine, jer je u fotografiji jako vidljiv taj napredak u tehnologiji izrade.

Sedamdesetih godina počeo je sa kolor fotografijom. Pred penziju osvojio je mnoštvo stvari iz domena digitalne fotografije. Kada je počinjao ali i kasnije tokom svog radnog veka, najviše je voleo da fotografiše sela, vašare, đake u školama, izgradnje kuća i naselja u kuće i veselja koja su pravljena tom prilikom.

Svadbe su u to vreme fotografisane na drugi način. Posle venčanja, ili kako se to tada govorili registracije u opštini, mladenci dođu u radnju gde se fotografišu. U radnji su se fotografisale i porodične fotografije i to je bila neka tradicija, kada dođe cela porodica da se fotografiše.

Zatim portreti , vojska , vojne svečanosti, državni praznici.

Po selima je najčešće radio porodične fotografije, gde bi se okupilo dve, tri generacije i fotografisali bi se. Te fotografije su rađene crno-belo, zatim su retuširane, da bi se izbegle bore za portrete i ostalo kako bi se dobila što lepša fotografija i to se može nazvati nekom pretečom fotošopa, manuelni i primitivni.

U radnji su fotografisana i dokumenta. Čekalo se i do sedam dana da se dobije fotografija, prvo je trebalo da se popuni film, pa da se razvije, da bi se tek onda dobila fotografija.

Tehnologija je danas bitno promenjena, ide jako napred. Danas je fotografisanje maladenaca promenjeno toliko da je od odlaska u radnju nakon venčanja, danas potrebno i po nekoliko dana da bi mladenci dobili ono što žele. Osim fotografija sa venčanja i svadbe, mladenci odlaze na neku lokaciju koju izaberu nekoliko dana pre ili posle svadbe i fotografišu se. To se naziva fotoshooting. Danas je mnogo lakše da fotograf kroz fotografiju izrazi sebe.

Sva fotografska oprema i repro materijal proizvode se van Srbije. U bivšoj Jugoslaviji Foto Kemika Zagreb proizvodila je foto papir i foto hemiju.

U trenutku kada je Mića Ćajić došao u Milanovac u gradu je bilo još tri- četiri fotografa. To su bili fotografi Zarić, Šakota, Simić i on.

Nataša Polomac Petkovi Muzej RTK