Sledeći zanatlija kojeg vam predstavljamo je Ermin Miki Destanović, semenkar. On se već godinama bavi porodičnim poslom i tako održava porodičnu tradiciju.

U Gornji Milanovac su se 1958. godine doselili, sa Šar- planine, Mikijev otac i stric, Aco i Malić Destanović. U Milanovcu, koji im se jako dopao, nastavili su da se bave svojim poslom, prizvodnjom i prodajom semenki i slatkiša.

Prvu radnju otvorili su preko puta Gimnazije. To je bila drvena trafika od letvi. Prodavali su kokice, suncokret, semenke, koje su pripremali ručno, na jedan veoma primitivan način. Postojale su velike tepsije u kojima se sve pripremalo.

Pravili su i orasnice, susam štange, šećerne jabuke… Između ostalog, proizvodili su i domaću, crnu alvu, koja se u to vreme najviše prodavala u gradu.

Iako su imali radnju, Aco i Malić išli su biciklama na vašare i utakmice, ispred škola kako bi prodavali svoje proizvode. Posećivali su oko 40 vašara godišnje. Na svaki vašar išli su tako što stave dve kutije na biciklu napred, dve pozadi, a jednu na leđa i tako putuju do mesta u kojem se održavao vašar.

Pored prve radnje, Mikijev otac je 1981. godine otvorio drugu u Karađorđevoj ulice, gde Miki i danas radi. Miki je i danas zadržao taj starinski način pripreme gotovo svih proizvoda.

Decenijama porodica Destanović sarađuje sa istim dobavljačima iz Vojvodine od kojih uzimaju gotovo sve (kukuruz, suncokret, bundeve). Lizalice poručuje u Beogradu i Užicu, u firmama u kojma su takođe ovaj program naručivali Aco i Malić.

U staroj Jugoslaviji bilo je oko 1500 ovakvih radnji, danas ih u Srbiji ima samo tri (u Nišu, Beogradu i Gornjem Milanovcu).

I dalje u ovoj radnji semenke kupujemo u fišeku, a merica je čaša. Ovaj tradicionalni način pripreme i prodaje proizvoda je ono što održava ovaj zanat, jer prema rečima našeg sagovornika Mikija narod prirodno voli ono što je starinsko.

Alat ovog zanatlije su peći na etaže i tepsije. Iako Miki ima dva sina, oni neće nastaviti da se bave ovim poslom, jer imaju svoja zanimanja kojima su zadovoljni.