Ko je bio Đuzepe Albano i zašto je on za nas, žitelje ovog grada važan? Rođen je u selu Naro, na Siciliji, sa devet godina se sa porodicom seli u Ameriku, u Bruklin, gde je od oca naučio obućarski zanat, a gotovo pola svog životnog veka proživeo kao istinski Milanovčanin.

Kada je Italija ušla u Prvi svetski rat, mladi Đuzepe se prijavio kao dobrovoljac. U borbi na reci Pjavi, između Austrije i Italije, biva zarobljen, a Austrijanci ga kao ratnog zarobljenika odvode u Gornji Milanovac. Pošto je već naučio zanat, vreme zarobljeništva provodio je vršeći obućarske usluge. Kada je probijen Solunski front, austrijska vojska se povukla iz Gornjeg Milanovca i sa sobom povela zarobljenike. Međutim, Đuzepeu Albanu su se toliko dopali varoški mentalitet i život, ali i jedna Darinka, pa je u Lapovu iskočio iz Ćire i vratio se u Gornji Milanovac, gde ostaje do kraja života.

Od Darinog oce traži ruku njegove kćerke, ali je uslov bio da promeni veru, pa je Đuzepe 1919. godine prešao u pravoslavce i krstio se u milanovačkoj crkvi, kako bi on i Darinka krunisali svoju veliku ljubav. Đuzepe je već tada bio poznat mnogim uglednim Milanovčanima, a posebno prijateljstvo ostvario je sa Dragoljubom Skubicom, apotekarom i kasnijim predsednikom opštine. Dragoljub Skubic prihvata da bude kum Đuzepeu Albanu, koji menja ime Đuzepe u Dragoljub, a kumstvo ove dve porodice od tog momenta traje i do danas.

Uz pomoć svog kuma, Đuzepe, sada već Dragoljub Albano otvara svoju prvu samostalnu obućarsku radnju u Gornjem Milanovcu. Radnja se nalazila na mestu današnjeg hotela Šumadija. Radnja je imala uvek po 15, 16 šegrta, bila je opremljena po svetskim standardima, a ono po čemu je najviše pamte tadašnji mladi Milanovčani je to što im je bila utočište od svakodnevnice. Tu su neumorno slušali priče o Italiji, Americi, kako je izgledala Metropoliten opera, kako izgleda voziti se tramvajem, slušali su i o sicilijanskoj mafiji.

Sa Darinkom Dragoljub Albano izrodio je četvoro dece: Viktora, Aleksandra, Jolandu i Irmu. Najmlađa Irma, koja je preminula 2023. godine, posvedočila je kako su Albanovi živeli za vreme Drugog svetskog rata i paljenja Milanovca. Kada je 1941. godine izgorela i kuća i radnja Daragoljuba Albana, on je samo mirno rekao: „Bolje što je i nama izgorela“. Za njega je bilo gore da ga njegovi voljeni Milanovčani dožive kao neprijatelja, nego da izgubi sve što je stekao. Sudbina Dragoljubovih i Darinkinih sinova takođe je posebna. Aleksandra su partizani odveli u Bosnu, gde je 1944., sa 22 godine poginuo.

Viktor je kao dečak otišao u Udine na školovanje. Kako su rođenjem deca dobila italijansko državljanstvo, Viktora je mobilisala Kraljevska vojska na redovno služenje vojnog roka. Kada je Italija kapitulirala, Viktor je prebegao u Englesku, gde je do kraja rata bio u Engleskoj vazduhoplovnoj jedinici, ali pod devojačkim imenom majke Darinke, Stefanović. Tu je sačekao kraj rata, zaposlio se, oženio i dobio dvoje dece. Poginuo je devedesetih godina u saobraćajnoj nesreći. Viktorov dar milanovačkoj crkvi koji se čuva u crkvenoj porti, je klupa koju je posvetio uspomeni na svoje roditelje i brata Aleksandra.

Uloga Dragoljuba Albana u razvoju grada je velika. Prve Singer mašine stigle su u Milanovac zahvaljujući baš njemu. Kurs za šivenje i vez za žene u međuratnom Milanovcu osnovao je upravo Albano. Mnoge žene iz Milanovca i okolnih sela, kada su se udavale, prešle su iz opanaka u Albanove cipele. U vreme nastanka fabrika „Takovo“ kupovala je italijanske mašine za alvu i bombone. Albano je učstvovao u pregovorima kao prevodilac i radio je na prevodu dokumentacije za te mašine.

Dragoljub Albano je preminu o 1964. godine i sahranjen je na gradskom groblju u Gornjem Milanovcu. Njihov unuk, Zoran Gregović je posetio selo Nero na Siciliji i iz njega doneo kamen koji je ostavio na dedinom grobu gde i danas stoji.

Koliko je Dragoljub bio veliki Milanovčanin i voleo ovaj grad i ljude u njemu pokazuje i sačuvan posmrtni govor prote Dragoslava Mirkoviće u kojem između ostalog kaže da iako su posleratne godine donele siromaštvo svima, pa i Dragoljubu, on uvek je pronalazio način da pomaže ljudima oko sebe, pozajmivao je novac od banke i davao je blanko menice, da bi uzeo novac i dao drugima. Iako je puno pomagao crkvu, ne nalazi se na listi dobrotvora, jer nije želeo.

Nataša Polomac Petković (Muzej RTK)/ gminfo.rs