Dva dana pre isteka maja, te 1991. Godine, „Stela Rossa“ je u jednoj italijanskoj luci dobila ušati pehar. Sledeće večeri, dolepotpisani je sa svojim društvom iz četvrto četiri ekonomske škole u Čačku proslavljao završetak srednje škole u „HB“-u. Kola nije bilo tih dana…

Dok nas maligani nisu zahvatili, pričali smo o tome kako je Pančev izveo najgori, ali i najefektniji penal u istoriji fudbala. Kasnije smo se prepustili raspoloženju, pa nam je, na žalost, najčešća pesma bila „Marširala kralja Petra garda“. „Moj živote, drug mi nisi bio“…

U ranim jutarnjim časovima, završili smo u, tada, novom lokalu kod Radoša Čume. Ni slutili nismo šta nas čeka… Rat, sankcije, beda… Ajde, treba upisati fakultet. Šta? Koji? Misli, misli… Ma, prava su najbolja, otvara se mnogo opcija, a kažu i da je najlakši… Pa, ko to ne bi prihvatio, bar od nas, ovakvih?

Dobro, ajde da se spremi prijemni. Srpski i istorija. Srpski ne mora, Leko se potrudio da dobijem maksimalan broj bodova, ali, neki datumi iz istorije se moraju obnoviti. Nismo loše ni tu prošli, primljeni smo na Pravni fakultet, onaj pravi, u Beogradu, na raskrsnici. Proslavili smo to nekoliko stotina metara niže,na Tašmajdanu. O, kakva je blistava budućnost bila pred nama…

Ipak, neko drugi je rekao- „ajde ti mali malo u rat“. Malo? Imao bih repliku na tu reč. Dobro… Živi smo, da kažemo i zdravi, ajmo na fakultet. Pravni je slovio kao fakultet na kojem ne treba mnogo da se uči, a uvek ima mnogo lepih devojaka. Lažu. Aj nauči ti Rimsko pravo i ubedi studentkinju prava da je ona sa cvikerima sa filološkog privlačnija. Mrtva trka…

Ustaješ oko 10, kad penzioneri već vidaju rane od tuča oko hleba, pa ideš na Bulevar, da kupiš „Milku“ za marku, jedeš slaninu uvaljanu u vegetu (jeste malo otužno, ali…). Počinju protesti, ovih, onih, ne rade fakulteti, ne funkcioniše sistem, gubiš korak… Prolazi život. Na kraju, u poznim danima skapiraš jednu stvar- mogao si da postaneš doktor, ali falio ti je jedan papir. Partijska knjižica…

Goran Trifunović