„Veselo pucketa plamen u skromnoj izbici našoj, i mačak na banku drema“, reči su pesme „Zima“. „Ih“, reći će ljudi, „ima li išta lepše od toga?“. Pa, možda bi trebalo probati da, umesto da boravite u „skromnoj izbici“, dignete „sve četiri u vis“ u nekom trosobnom ili četvorosobnom stanu koji se nalazi u užem gradskom jezgru.

Ispred zgrade je kiosk sa novinama, a na ulazu u zgradu se nalazi dobro snabdevena prodavnica, pa, tako, recimo, u uvek malom špajzu, ne morate u svako zimsko doba imati džak brašna i sličnu količinu krompira. „Veselo pucketa plamen“ i nije toliko prijatna kategorija, ukoliko znate koliko je i teško i skupo pripremiti drva za zimu i koliko to posla podrazumeva.

Ne pucketa plamen toliko baš veselo ukoliko drva nekoliko puta prebacite preko svojih ruku. Možda je, ipak, sladje grejanje kada ne znate odakle dolazi i kako funkcioniše… „Vi na selu“, kažu ovi iz grada, „zimi ništa ne radite, samo idete od kuće do kuće, pijete rakiju i seckate pršutu“. „Pa, ko vama brani da radite isto?“, pitaju ovi sa sela. A, da, treba, recimo, posaditi šljive, rezati ih redovno, djubriti, održavati, kupiti na 30 i nešto stepeni, i na kraju je ispeći.

Treba, takodje, kupiti prase od nekih 30-ak kilograma, dati za njega više od 50 evra, hraniti ga, bar 10 meseci (čime? po kojoj ceni?), onda to meso preraditi i osušiti. Pri tome, tokom zime treba svakodnevno tri puta ići u štalu, obavljati sve redovne poslove, čistiti sneg da može da se pridje do kuće i ostalih gradjevina (pa, kad seljaci ne znaju šta je „prvi prioritet“), a valja nekad otići i do grada da se ostave pare za kojekakve račune, poreze, prireze, doprinose…

I, posle neko pita što nam sela zamiru, što je natalitet u ogromnom padu, što nam deca odlaze, ne samo u grad, već sada i u inostranstvo. Digla se dževa da se svi aktiviramo da, kako kažu, „branimo svetinje“, i to u drugoj državi, ma koliko je mi svojatali. A, niko da se zapita, imamo li mi većih svetinja tu, oko nas, u našim kućama? Ne bi trebalo da nam išta bude svetije od dece…

Goran Trifunović