U vreme kada je odlazak mladih i stručnih ljudi problem svih zemalja u tranziciji a posebno zemalja u našem regionu, svedoci smo jednog drugačijeg primera. Tamara Bogdanović (master akademske studije regionalne geologije) i Kristina Urošević (master inženjer rudarstva) su tokom studija bile studenti generacije na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu. Bile su u poziciji da biraju i izabrale su ROC Rudnik.

Razgovarali smo sa Tamarom i Kristinom, koje predstavljaju budućnost rudnika Rudnik i pravi su promoteri orijentacije ka promovisanju pravih vrednosti, znanja i stručnosti, kao kriterijuma budućih uspeha ovog rudnika.

Na ROC Rudniku je velika odgovornost da omogući da se njihov očigledan potencijal, koji su pokazali tokom studija, u potpunosti razvije i da im omoguće stručno usavršavanje i puni doprinos razvoju rudnika Rudnik u budućem periodu.

Tamara i Krisitna u srce rudnika ulaze kao u svoju kuću. Zajedno zarađuju hleb sa sedam kora, radeći rudarski posao, jedan od najtežih na svetu. Razgovor sa njima pun je iznenađenja.

GMinfo: „Ona radi u rudniku i život joj nije lak. Zato ne voli, ne voli muziku. Ona voli ritam jak.“  Ove legendarne stihove Vlade Divljana, da li vam pominju kada prvi put čuju gde radite?

Tamara: Malo je poznato da je Vlada Divljan zapravo završio Rudarsko-geološki fakultet, te me tematika te pesme i pesma ‘’Kenozoik“ prate otkako sam upisala fakultet.

Kristina: Da, da, obavezno, svako ko je čuo pesmu pomene mi te stihove. Nekako to bude skoro uvek prva asocijacija kada im kažem prirodu svog zaposlenja.

GMinfo: Da li se spuštate u jamu i na koju na dubinu, kako je izgledalo prvo spuštanje u rudnik? Ima li straha?

Tamara: Da, silazim u jamu, na različite dubine, u zavisnosti od potrebe. Prvo spuštanje je bilo pre neke tri i po godine, upravo na Rudniku, dok sam bila student na praksi. Nisam znala šta me čeka, sama činjenica da idem u srce planine je sa sobom nosila dozu uzbuđenja, ali strah nije postojao ni tad a ni sad.

Kristina: Naravno, spuštanje u jami mi je najzanimljiviji deo dana, gde se spuštam do velikih dubina, do skoro 200 metara. Prvi put sam imala prilike tokom studija da uđem u jamu, međutim drugačiji pogled na stvari je tokom studija i kada počneš time da se baviš profesionalno.

Svakodnevni ulazak u jamu je nešto što predstavlja rutinu svakom rudaru u našoj firmi, obaveza je i moja odgovornost da u svakom trenutku znam gde i kako se odvija eksploatacija, eksploatisanje jamske mehanizacije prvenstveno. Mala doza straha je uvek dobra, jer strah ne dozvoljava čoveku u jami da se opusti.

GMinfo: Odnos porodice i najbližeg okruženja prema poslu kojim se bavite? Prijatelji vas, pretpostavljam, gledaju kao neke super žene, jer većina njih ne bi imali hrabrosti da siđu u jamu?

Tamara: Oduvek sam imala podršku porodice i prijatelja u svemu što sam radila, te tako i kada sam počela da radim u rudniku. Dosta ljudi mi kaže kako ne bi imalo hrabrosti da se spusti pod zemlju, drugi su me već pitali postoji li mogućnost da siđu u jamu, tako da je to individualna stvar.

Kristina: Roditelji, kao i svi, uvek zabrinuti, pogotovo je ta zabrinutost povećana zbog činjenice da silazim u jamu. Pored te zabrinutosti postoji i ona druga strana, a to je da su ponosni na mene. Oni su mi najveći oslonac u životu. Prijatelji, zavisi, mišljenja su podeljena, ali svakako smatraju hrabrim potezom, između ostalog, jako im je simpatično sve to, šta više ne manjka interesovanja s njihove strane da im dočaram kako moj radni dan izgleda. S druge strane, s obzirom da sam tokom studija stekla prijateljstva kolega koji su iz iste branše nama je to sasvim normalan posao, dok ostali me prvo malo gledaju sa nevericom dok ih ne ubedim da se ne šalim i da sam ozbiljna.

GMinfo: Dragoslav Mihailović u romanu „Petrijin venac“ spominje staro verovanje rudara da je žena u jami baksuz. Nekada se verovalo u to, a sada? Da li ste sujeverne, imate li neke rituale pre silaska u jamu?

Tamara: Situacija je sada drugačija, kako vreme prolazi tako ima sve više žena u ovom poslu, te su se i kolege suprotnog pola navikle na naše prisustvo kao na nešto sasvim normalno. Sujeverna nisam, te nemam ni rituale, jer ulazak u jamu nikada nisam posmatrala kroz prizmu straha i sreće, već to posmatram kao deo posla.

Kristina: Kao i sirene na brodu. Ne, naravno, svi radnici jako pozitivno reaguju na moje prisustvo u jami. Što se tiče mog ličnog sujeverja, ono više manje ne postoji, nemam nikakve specijalne rituale. Jedino što bih mogla izdvojiti u tom kontekstu je „srećna narukvica“, koju nosim sa sobom na ruci ili u džepu, ali to zato što mi je više draga, nego kao vid nekog sujeverja.

GMinfo: I crne ruke i ponekad zaprljana odeća za vas su jednostavno deo posla? Za razliku od ostalih vršnjakinja koje su nakon fakulteta svoj posao našle u toplim kancelarijama… Zašto ste odabrale ovaj poziv?

Tamara: Radno odelo, gumene čizme, šlem i lampa su sastavni deo opreme u kojoj idemo u jamu. Oduvek sam htela dinamično i zanimljivo radno okruženje, kakvo rudnik i jeste, s obzirom na to da odlazak u jamu sa sobom nosi hod kroz vodu, po blatu i mraku, tako da, umem da budem i prljavih ruku i blatnjavog odela.

Kristina: Oduvek me je privlačila dinamičnost u poslu. Nikada me nisu privlačili strogo kancelarijski poslovi već prvenstveno biram akciju, volim da sam u pokretu i da svaki put imam neke nove izazove i prepreke koje treba savladati. Posao rudarskog inženjera je upravo takav, jednostavno, svaki dan nosi nove izazove, ne može se sve i uvek predvideti. Sa druge strane, za posao rudarskog inženjera ipak treba imati hrabrosti, jer odgovornost iz dana u dan postaje sve veća, kako napredujem profesionalno tako raste i odgovornosti koje nosi moje radno mesto.

GMinfo: Kako su vas prihvatile starije kolege, da li ima sujete ili nepoverenja jer ste mlade i došle upravo sa fakulteta na posao?

Tamara: Za ovo vreme koje sam provela u rudniku nijednog trenutka nisam osetila sujetu i nepoverenje drugih kolega. Svi su voljni da prenesu znanje i pomognu, vrlo brzo sam se uklopila i od prvog dana sam se osećala kao deo kolektiva, što je vrlo važno za mladu devojku koja se bavi ovim poslom.

Kristina:  Starije kolege smatram velikim stručnjacima, a lična iskustva sa njima su mi jako pozitivna. Prema mom mišljenju, rekla bih da su zadovoljni jer su dobili mlađe saradnike, na koje mogu projektovati sav svoj empirizam, stečen mukotrpnim radom na poslovima u našoj struci. Ne, nema nepoverenja, svakodnevno nam ličnim primerom pokazuju predanost poslu, ali isto tako očekuju od mene da budem odgovorna i kvalitetno sprovodim radne zadatke sa maksimalnim zalaganjem i trudom.

GMinfo: Šta je najteži, a šta najlepši deo ovog posla?

Tamara: Najlepši deo posla je to što se bavim prirodom, prirodnim fenomenima i pojavama, što nisam u kancelariji i za računarom po ceo dan. Iskrena da budem, ništa mi ne pada teško jer radim u struci, ono što volim, a davno sam postala svesna šta moja struka podrazumeva.

Kristina: Trenutno kao početniku mi nije ništa teško, sve ide sa relativnom lakoćom, naravno uvek je teško održati ravnotežu između sektora. Najlepši deo je rad sa ostatkom kolektiva, timski rad, to što znam da mogu da se oslonim na kolektiv i imam potpunu podršku u rešavanju problema koji se javljaju.

GMInfo: Zašto ste odabrale baš ROC Rudnik?

Tamara: Rudnik i flotacija ‘’Rudnik’’ su, kao firma, otvoreni ka mladim ljudima koji su završili fakultet, što je jako bitno, s obzirom na to da kompanije većinom zapošljavaju ljude sa iskustvom. Sa druge strane, u ovako razvijenom preduzeću rade inženjeri rudarstva i geologije uz koje je lako učiti i razvijati se na profesionalnom nivou.

Kristina: Rudnik i flotacija Rudnik d.o.o, daje šansu mladima, dozvoli da svoje ideje predložite i predstavite svoja zapažanja, bez trunke sujete. Moja firma, u šta sam imala prilike da se uverim, daje mladima vetar u leđa i naravno na nama je velika odgovornost da vratimo istom merom. Smatram to svojom obavezom i kao vid iskazivanja zahvalnosti jer mi je kao devojci pružena šansa, a svedoci smo da u našoj državi još uvek nije zastupljen pravi nivo ravnopravnosti polova.

GMinfo: Da li vidite dobru perspektivu za dalji profesionalni razvoj i usavršavanje u ovom rudniku? Po čemu se razlikuje od drugih?

Tamara: Za tri meseca rada sam na ličnom planu dosta naučila i napredovala. Kao što sam rekla, smatram da je to pravo mesto za učenje i na kojem ja kao geolog mogu da sazrevam.

Kristina: Naravno, Rudnik d.o.o. dugi niz godina posluje uspešno, kao što sam već napomenula daje šansu mladima, obezbeđuje uslove za profesionalno napredovanje i usavršavanje. ROC Rudnik odlikuje jedinstvenost, timski rad čitavog kolektiva, profesionalnost i stručnost svih radnika i najvažnije međuljudski odnosi koji su na visokom nivou.

GMinfo: Profesionalni planovi za sada su vezani za ROC Rudnik? Većina vršnjaka nakon studija odmah odlazi iz zemlje, zašto ste odlučile da ostanete u zemlji i ovom rudniku?

Tamara: Dok sam bila srednjoškolka i ja sam mislila da ću nakon završenih studija otići. Međutim, želje i planovi su se vremenom promenili, a vezanost za porodicu i rodni kraj su odigrali ključnu ulogu, te je povratkom u Milanovac sledeći logičan korak bio rad u Rudniku i flotaciji ‘’Rudnik’’. Profesionalni planovi jesu vezani za ROC Rudnik, s obzirom na to da su lični vezani za Gornji Milanovac.

Kristina: Vezani su za sada i za budući vremenski period. Srbija ima mnogo potencijala za razvoj u sektoru rudarstva, pa smatram da bih mogla da napredujem i svoje znanje primenim u cilju daljeg efikasnog poslovanja rudnika i implementacije svetskih trendova u naše okvire rudarstva.

Na kraju našeg razgovora pozdravljamo se rudarskim pozdravom „Srećno“, jer ovaj pozdrav više je od pukog pozdrava. Jer „Srećno“ nam svima treba više nego ikada.

V. Popović, gminfo.rs