Dragan Adžić je po struci grafičar, a duborez je naučio početkom devedesetih godina kada je igrom slučaja izgubio svoju štampariju. Tada je otišao da radi neke građevinske poslove u manastiru Kaona. Iguman manastira predložio mu je da za crkvu počne da radi duborez. To je bilo 1991. godine.

Pošto ga je duborez jako zainteresovao, odlazi u manastir Dečane gde se osniva duborezačka radionica. Tu ga je obučavao monah Nikolaj koji je duborezački zanat naučio u zatvoru. Tehniku jako dobro znao, ali kao svaki neobrazovani majstor ovog zanata, nije mnogo znao o stilovima, pa su njegovi ikonostasi bili zanatski prelepo odrađeni, ali stilski neujednačeni.

Zahvljajujući Milanovčanima akademskom slikaru Žarku Vučkoviću i njegovoj supruzi istoričaru umetnosti Branki Vučićević Vučković, naučio je sve što je bilo potrebno da zna o različitim stilovima i stilskim pravcima da bi ovaj posao odrađivao na najbolji način.

Radio je na 20-30 crkava i manastira. Radio je u carskim lavrama manastira Sopoćani, Žiče, Dečani.

Kao saradnika imao je stalnog stolara i još trojicu sa kojima je radio duborez (sinovi i još jedan radnik). Ovo nije posao za jednog. Dobijali su brojne nagrade za crkve. Za crkvu na Ubu dobili su nagradu za unutrašnjost crkve.

Ovo nije posao od kojeg se živi već ga ljudi rade uglavnom iz ljubavi. Učio je tako što je obilazio duborezačke radionice širom Srbije i tako učio šta ko radi i kako treba da se radi. Uglavnom su sve samouki majstori.

Sada ima malu radionicu u sklopu kuće. Od alata ima samo stočić i nožoće. Da bi se neko bavio duborezom mora da ima i sposobnu stolarsku radionicu. Ima preko 120 nožića koje koristi.

Drvo koje koristi je isključivo divlja parena kruška do koje je jako teško doći. Uzima je od ljudi koji otkupljuju građu na veliko. Oni kada pare orah, opare i divlju krušku koju nabave.

Međutim kupi je samo jednom u godinu-dve, pošto je jako teško nalaze. Svako drvo upija vlagu iz atmosfere i dolazi do rada drveta, a jedino evropsko drvo koje ne radi je divlja kruška. Ona ima toliko sabijena vlakna da je mnogo lakše u njoj raditi.

Takođe ima prirodnu boju koja ne mora dalje da se obrađuje. Osim toga koristi i orah. Radi isključivo srpske motive, sačuvane u literaturi, na kamenu, na drvetu… Pravi i čuture, razne suvenire, čančiće… Osnovni motiv na čiturama i predmetima koje radi je preplet, ali pravi ih i sa mnnogim drugim motivima. Jako su tražene čuture sa motivom Miloša Obrenovića.

Sve radi preko šablona koje sam nacrta, a nekada i fotografiju prenese na paus pa onda smanji ili uveća prema potrebi i tako napravi šablon. Čuture sam pravi. Ponekad i restaurira predmete stare i preko sto godina.
Danas retko radi po crkvama i manastirima.

Ono što bi on izdvojio kao najznačajnije što je radio su ikonostasi, pevnice, manastirske trpeze, kraljevu trpezu manastira Đurđevi stupovi, kopiju kraljeve biblioteke po nekim starim sačuvanim crtežima…

Nataša Polomac Petković, kustos etnolog antropolog