“U čovekovom životu izvesna je samo prošlost – budućnost će tek zakucati na velika vrata ljudske sudbine. Dok umetnici stvaraju u večnosti, nauka u evoluciji vidi stvaranje i razvijanje. I jedni i drugi, praveći od sudbine svemira sudbinu ljudsku koja je prolazna, ostavljaju velika i neuništiva dela”.

Zahvaljujući baš ovakvim ljudima koje je iznedrio Gornji Milanovac, bezbroj priča je ispričano i napisano, o ulicama ovog grada, o zdanjima pored kojih svakodnevno prolazimo, i vremenu koga se sa nostalgijom prisećamo. Iz tog mozaika legendi, anegdota i dokumenata kojih je istorija Gornjeg Milanovca više nego bogata, “odvešćemo” vas u grad na Despotovici u vreme od pre nekih 120 i više godina.

“A i ono kuća tamo zar je neka varoš? Kornjača bi je do podne obigrala u nakrst. U tri maha po tri ulice zec. Trista je i šesdeset, kažu, i nešto jače domova, koliko u godini dana, na dan po dom… Rodilo se da raste, a ne poraslo. Rekli bi dete još, a ono ga davno uštavile godine. Pa opet, nema ih moja varoš ni koliko podetinjila baba…” (napisao Momčilo Nastasijević; kazivao Miodrag Tanasković)

Grad se budio vrlo rano, čim bi se jutarnjim rumenilom oivičili okolni visovi. Budio se da dočeka šumadijske seljake, obične vredne, uspravne ljude, koji su u miru bili ratari, a u ratovima legendarni ratnici.

Onda je nastajala dnevna vreva po kaldrmisanim ulicama, oko stolova, pred brojnim kafanama, u širokim senovitim gradskim dvorištima optočenim raznobojnim prkosom i žutim šebojem, u radnjama čuvenih zanatlija, u dečjoj igri po školskim dvorištima.
Sve to se smirivalo predveče, kada bi sa Rudnika, Vujna i Suvobora niz ozelenele doline tiho zašumeo povetarac, kada bi postalo svežije, kada bi se prigrnuli kaputi i kada bi počinjalo romantično gradsko veče. Sve bi ličilo na ljubavnu pesmu – i tiha svirka iz kafanica, i šetnja udvoje i šapat pod uličnim lipama, kestenima i bagremovima”.

To je bio Gornji Milanvac s početka prošlog veka. Grad naših predaka, naših deda i pradedova.. Varošica koja je brojala oko 2800 žitelja.

Ekonomski napredak grada, veliki priliv stanovnika i ukazana potreba za sticanjem novih znanja, omogućili su da se u gradu podno Rudnika otvori dvorazredna gimnazija. Za potrebe školstva zaposleno je dvanaest nastavnika, od kojih su tri bila u Gimnaziji. Od učenijih ljudi Milanovac je imao pet advokata, po jednog lekara i apotekara i priličan broj činovnika i penzionera koji su dopunjavali glavni kadar varoške intiligencije (Feliks Kanic ).

Ipak, najveći broj žitelja bile su zanatlije, među kojima je bio upadljivo veliki broj bio opančara i kovača. Kao administrativno-politički centar, Gornji Milanovac je svakodnevno bio stecište i brojnih žitelja sreza, te nije čudno što se u njemu trgovalo i poljoprivrednim proizvodima i što se u samoj varoši, ubrzo po osnivanju počelo razvijati i bankarstvo.

U to vreme Gornji Milanovac je imao 40 trgovina na malo i sedam trgovina na veliko. Najbrojniji su bili bakali i tekstilci. Svi su imali svoje stalne mušterije. Da bi ih zadržali trgovci su se trudili da budu uslužni i nabave kvalitetnu robu. Pojedini vlasnici radnji, mušterijama su, ali i državnim službenicima davali robu na kredit. Takvi potrošači su imali posebne knjižice izdate od vlasnika radnje u koje je upisivana prodata roba i njena novčana vrednost, i to bez kamate.

Iz tog vremena sačuvan je pamflet, putem koga je Maksim Sretenović reklamirao svoju trgovinu.

“Dućanska trgovina Maksima Sretenovića snabdevena je sa galanterijskim, bakalskim, gvožđarskim i lončarskim materijalom.
Naročito javljam poštovanim mušterijama, da znatno spuštenom cenom prodaje štofove za muška i ženska odela, razne obuće i dečije haljine. U istoj trgovini neka se jave kome treba: morske soli u krupicama, žita-sve vrste, luka, mekinja, drvene građe cigle i čeramide.”

U trgovinama na veliko se prodavala: rakija, suve šljive, žitarice, ali i mlečni proizvodi. Vlasnici tih firmi bili su: Drago Jovanović, Ivan Brković, Braća Savković i Vasiljević.

Nekadanašnje poslovne prostorije PIK-a “Takovo”, koje su se nalaze kod stare Zelene pijace u ulici “Miloša Velikog” nekad su pripadale Vojimiru Tešiću i Ivanu Brkoviću, najvećim vele-trgovcima ondašnjeg Milanovca.

I zanatlije Gornjeg Milanovca su zauzimale istaknuto mesto u istoriji našeg grada. Najbrojnije su bile abadžije, pekari i opančari.
Na osnovu popisa obavljenog sredinom prošlog veka grad je imao 33 zanatska zanimanja i 102 vlasnika zanatskih radnji. Oni su upošljavali oko 90 radnika.

Svi vlasnici su bili obavezni da se učlane u Udruženje zanatlija. Dužnost Udruženja, bila je i da se, između ostalog, bavi i staleškim pitanjima članova. U okviru Udruženja, postojale su komisije za polaganje kalfenskog i majstorskog ispita. Nakon brižljive provere znaja i umeća kandidata, komisije izdavale diplomu i dozvolu za rad svojih novih članova.

Koliko su milanovačke zanatlije bile cenjene i priznate, govori i podatak, da je poznati beogradski trgovac Ljubo Saračević svoju bogatu trgovačku karijeru započeo u Gornjem Milanovcu, u mešovito-trgovačkoj radnji Vojislava Koštunice, kod koga je nakon šest godina rada stekao pravo na polaganje kalfenskog ispita.

U znak zahvalnosti milanovačkim zanatlijama, ovaj poznati beogradski trgovac podigao je u svom rodnom Šilopaju, crkvu “Svetom Nikoli”, koju je 1939. godine osveštao Žički vladika Nikolaj Velimirović.

I ako je Gornji Milanovac prvenstveno osnovan, zbog potreba državne administracije, sa ove distance gledano, neverovatno je koliko je malo vremena bilo potrebno našem gradu da postane jak ekonomski centar.

Svojim pravim ulicama i velikim zdanjima, grad na Despotovici za ljude toga doba bio je prava atrakcija. Pored zanatstva, trgovine i bankarstva Gornji Milanovac je imao razvijeno i ugostiteljstvo. U gradu je bilo više od 40 kafana i ugostiteljskih objekata, u kojima su i žitelji Milanovca i brojni namernici tražili usluge.

Grad je tih godina imao i tri hotela. Bili su to hotel “Nacional”, koji se nalazio na mestu današnje Skupštine opštine, hotel “Srpski kralj”, izgrađen na mestu gde je danas Gradski park, i naravno hotel “Evropa” koji se nalazio u Karađorđevoj ulici (ispod “Komercijalne banke”)

Za razliku od hotela koji su pored restorana sa svim pratećim sadržajima imali i sobe za smeštaj gostiju, neke kafane u Milanovcu su imale posebne osobenosti po kojima su bile poznate. U kafane: “Suvobor”, “Majdan”, “Jasenica”, “Gruža”, “Tri krune”, “Domovina”, “Oslobođenje” i “Devet Jugovića”, odsedali su seljaci naročito petkom, u pazarne dane i u dane kad su vašari. Svaka od ovih kafana imala je veliko dvorište i štale, gde su seljaci parkirali zaprežna vozila i smeštali stoku. U zimskom periodu, subotom uveče u kafanama su organizovane igranke namenjene gostima iz okolnih sela.

Za razliku od ovih, kafana “Proleće” je bila kockarnica. Svaki sto imao je svoje “igrače”, koji su se iz noći u noć kockali u ne tako sitan novac.

I Milanovačka elita: lekari, profesori, sudije, učitelji i drugi državni činovnici svih kategorija, imali su svoje mesto u kafanskom životu grada. Osim hotela “Srpski kralj”, bila je to i kafana Ivana Jovičića, koja je posedovala veliku letnju baštu, sa puno zelenila.

Ipak, od svih ugostiteljskih objekata koji su se nalazili u Milanovacu, jedna kafana dugi niz godina bila je interesantna za celokupnu mušku populaciju. Bila je to “Mandžurija” koja se nalazila preko puta Gradske bolnice, kafana koja je zapošljavala mlade i lepe devojke, registrovane kao javne žene radi bavljenja najstarijim zanatom.

U kafanama Gornjeg Milanovca odslikavao se svakodnevni život grada. Prostodušni žitelji varoši pod Rudnikom u njima su smišljali nove šale i dosetke zahvaljujući kojima su zaboravljali brige toga vremena….

No, to je neka druga priča …

Izvori:

Milomir Glišić, Dušan Ilić, Aleksandar Lazarević, Radmilo Lale Mandić, Miroslav Laf Marković, Miodrag Ristić: “Stari Milanovac”, treće dopunjeno izdanje. 2003. ISBN 978-86-7152-018-8.
– “Sabrana dela Momčila Nastasijevića” (“Dečje novine” i Srpska književna zadruga, 1991. godina)