Čuda se ipak događaju. Miloš Otašević iz Ljutovnice pronašao je posmrtne ostatke oca Radivoja, ili su oni pronašli njega, posle punih 78 godina. Zahvaljujući iskopavanjima jedne od masovnih grobnica u okolini Topole koje je preduzela Zadužbina Kralja Petra Prvog sa Oplenca i DNK analizi ustanovljeno je da je Radivoje posle streljanja završio u toj grobnici daleke ratne 1942 godine.

Porodica nije ništa znala o njemu jer je odmah posle hapšenja 1942. zbog srpske krivice i srpskom krivicom, nestao da mu se ni traga ne zna.

U subotu, 15. maja 2021. leta gospodnjeg, na Otaševića groblju u Ljutovnici, biće konačno sahranjen tamo gde pripada, Radivoje Otašević, odnosno njegovi posmrtni ostaci od 105. godina.

Neverovatna je to životna i ratna priča. O životu i surovoj smrti. Ponajviše srpska. Nije jedina ali je po svemu neobična i neverovatna. Radivoje Otašević je rođen 1916. godine u Ljutovnici od oca Dragića i majke Ljubinke-Mike.

Imao je sestru Nadu, 1921. godište. Živeo je kao i sva seoska deca u to teško međuratno doba. Završio je četiri razreda u ljutovničkoj školi a onda otišo na kovački zanat, u Vrnčane, kod starog, poznatog kovača Radosava Niketića. U radnoj knjižici Zanatlijskog udruženja za grad Gor. Milanovac stoji u rukopisu: od 1. februara 1930 do 1. februara 1934. godine je učio, a 15. februara “za pomoćnika proizveden po položenom pomoćničkom ispitu”. Ovo su podaci iz radne knjižice koju su Radivojevi Otaševići sačuvali “kao novu” sa jedinom njegovom fotografijom i potpisom na koricama.

U radnoj knjižici uvedeno je pedantno da je 1. jula 1935. stupio u službu kod Dobrivoja T. Maksimovića u kolarsko-kovačkoj radnji u Sokolarcima u srezu kočanskom.

Službu je prema urednoj evidenciji produžio 10. maja 1936, a od 1. jula 1938. godine stupa u službu kod Dimitrija Otaševića poznatog kovača u Ljutovnici.

Po kazivanju sina Miloša kod majstor Dimitrija Radivoje se specijalizovao za pravljenje starinskih šporeta. Još jednom je produžio službu kod njega 15. maja 1940. godine. Pored kovačkog zanata Radivoje se bavio i poljoprivredom i redovnim seoskim poslovima.

Pred sam rat se oženio Verom Ivanović /1921. godište/, iz Majdana. Rodio se prvo sin Miloš /1941./ pa ćerka Gordana /1942./ A onda je ubrzo izbio i razbuktao se prokleti rat.

Ovo je Miloševa priča:

“Radivoje se iz čisto nacionalnih i iskrenih rodoljubivih pobuda opredelio za četnički pokret i pristupio mu je odmah po izbijanju rata. Ubrzo se uključio u razne akcije protiv Nemaca. Lično je uhvatio jednog nemačkog kurira i zaplenio dokumenta koja je ovaj nosio. Predao ih je četničkom starešini Cvetiću u Majdan. Na osnovu dokumantacije Cvetić je organizovao prepad na jednu motorizovanu nemačku jedinicu, zarobio kompletno ljudstvo i tehniku i sproveo ih na Ravnu Goru. Od tada je počela opšta hajka Nemaca na pripadnike četničkog pokreta, posebno na Radivoja. Morao je da se krije, kući nije dolazio ni prilazio, ali je ipak zanoćio kad je bilo krštenje ćerki Gordani /1942/. To mu je bila sudbinska greška. Otkucao ga je, ko bi drugi nego svoj, kako to Srbi čine drugima a najviše sami sebi, jedan od Purića!?! Odmah je uhvaćen. Našli su u kući, prilikom racije, četnički barjak i nekoliko komada oružja. To je bilo dovoljno da ga zatvore, najpre u jednu kuću, a posle u školu u Ljutovnici sa još petoricom uhvaćenih četnika. Sve su ih ubrzo prevezli u Milanovac. Od tada se o njemu ništa ne zna, gubi mu se svaki trag. Bila je to 1942. godina. I eto, posle ravno 78 godina dočekasmo da ga sahranimo…”

Miloš nam je ispričao i događaj koji najbolje govori o tome kakav je Radivoje bio čovek:

“Otac je zarobljen sa 25-26 godina. U najboljim godinama, u najvećoj snazi. Prvo su ga Nemci odveli Obrada Acovića kući i zatvorili na sprat. Ostavili su jednog stražara, a pošto je Obrad pakao rakiju sa par pomoćnika, oni napiju onog Nemca, pa prislone merdevine na sprat da Radivoje siđe i beži… Ali, Radivoje im kaže da neće to učiniti jer zna da bi Nemci za odmazdu pobili sve njegove i selo zapalili.”

Verovatno bi tako i bilo. Radivojeva savest i ljudskost to nisu hteli da dozvole. Prepustio se sudbini. A i svi njegovi koje je ostavio u Ljutovnici. Roditelji, sestra Nada, supruga Vera, sin Miloš i tek rođena ćerka Gordana. Niko ništa nije znao o njemu tolike godine. I pored nekih pokušaja nikakav trag se nije nazirao.

A onda Zadužbina Kralja Petra Prvog na Oplencu započinje istraživanja potencijalnih grobnica u okolini Topole gde su vršena streljanja srpskih rodoljuba. Bilo je to aprila 2005. godine kada su upravnik zadužbine Miladin Gavrilović i upravnica Muzeja Oplenac Mileva Stevanović obilazili lokacije potencijalnih mesta streljanja. Konačno našli su jednu od grobnica i na osnovu arhivskih podataka sačinili spisak “mogućih žrtava”. Potrajalo je. Istraživanje su donirali Norvežani. Taj veoma mukotrpan i kompleksan posao posle više od deset godina se potpuno isplatio. Otaševići ništa nisu znali o tome a onda je Miloš iznenada i neočekivano, 2015. godine, pozvan na DNK analizu. Posle nekoliko decenija istina počinje da se nazire. Postojala je mogućnost da je jedan od pogubljenih njegov otac. Neopisivo je to uzbuđenje i neizvesnost. Jula 2017. stigao je zvaničan dopis iz Tužilaštva za ratne zločine na ruke Radivojevog sina Miloša Otaševića. Konačno je sve razjašnjeno.

Dopis u celini glasi:

Poštovani,
U vezi ekshumiranih posmrtnih ostataka većeg broja osoba na području Oplenca, Zadužbine Kralja Petra I u 2006. godini, koje osobe su, prema do sada raspoloživim podacima, smrtno stradale od nemačkih okupacionih snaga u decembru 1942. godine, dostavljam vam na upoznavanje i korišćenje kopiju nalaza i mišljenja Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu o veštačenju bioloških tragova, koji nalaz i mišljenje smo primili 16. 06. 2017. godine.
Napominjem da je Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu navedenim nalazom i mišljenjem uspeo da identifikuje 6 osoba ekshumiranih posmrtnih ostataka, pri čemu je utvrdio i da uzorak kosti označen kao OP-27, predstavlja posmrtni ostatak vašeg oca Radivoja (Dragića) Otaševića.

Zamenik tužioca za ratne zločine

Posle svih potrebnih procedura posmrtni ostaci Radivoja Otaševića, sada na beogradskoj VMA, vraćaju se u rodnu Ljutovnicu. Punih 78 godina neizvesnoisti. Sa dve godine Miloš oca nije mogao ni da zapamti. Jedini njegov lik sačuvao je na radnoj knjižici iz 1930. godine. Predivan lik srpskog mladića od samo 14 godina. Kad se Miloš rodio imao je 26. U 27 je već zarobljen, odveden i ubrzo streljan. Pitanje je šta bi bilo da je bilo… Koliko bi poživeo, šta bi dočekao. Ovako njegov lik velikog rodoljupca, pravog iskonskog Srbina kakvih više teško da ima, živi punih 105 godina i živeće, poput legende, za sina Miloša, njegovu suprugu Milenu, njihovu decu Gorana i Katarinu, unuke Viktora, Minu, Nikolu i Nevenu… I neka ih bude još. Zaslužili su to Otaševići, najviše Radivoje.

Radoš Gačić

gminfo.rs