Viđamo ih svakodnevno u gradu. U „civilu“ oni su ispred obdaništa, idu na roditeljske sastanke, kupuju namirnice. Ako ste bili „na programu“, oni nas poznaju, znaju ko smo i kako smo „pretekli“. 

Mi razumljivo, nemamo predstavu da su to oni, prva linija crvene zone i da su se borili za naš život. Lice pod maskom, to je sve što pamtimo.

Jelena Arsić Jelić (1978.)  je rođena u Gornjem Milanovcu. Đak generacije kroz sva školovanja u osnovnoj i gimnaziji. Njen san je bila hemija. Na raskršću života, kada je u porodici deda imao sve više srčanih tegoba, a majka ulcerozni kolitis, presekla je. Biće lekar.

Medicinski fakultet upisuje u Beogradu 1997. godine. Šest godina studiranja i svi ispiti u roku. Prosečna ocena 9,8. Staž u rodnom gradu trajao je 12 meseci.

– Želela sam pre svega da radim svoj posao, ali u svom „selu“ niko nije prorok. Pomalo razočarana „u beli labud na zelenom jezeru“, vratila sam se u Beograd i postdiplomskim studijama iz endokrinologije. Ubrzo dobijam posao kao stručni saradnik u endokrinološkom timu jedne svetske farmaceutske kompanije iz Švajcarske, sa sedištem u našoj prestonici. Posle dve godine Opšta bolnica u Gornjem Milanovcu raspisuje konkurs za anesteziologa. To je za mene bila trostruka radost. Vratila sam se izvornoj medicini i postala majka Jani (2009.) i Ivi (2010.) Period moje specijalizacije u Beogradu teško je opisati jednom rečenicom. Ja tamo – muž i deca u Milanovcu. Ako su temelji dobri, porodicu je teško zaljuljati. Obe kuće, mojih roditelja i Aleksandra, izgurale su. Suprug je zaposlen na vrlo odgovornom mestu jedne ozbiljne kompanije u Milanovcu. Stavio je porodicu na prvo mesto. To je ljubav. Uzvratiila sam. Rodila se Luna (2016.).

Jelena je danas specijalista anesteziologije sa reumatologijom. Njen posao je odgovoran i stresan. Kaže da je „prvi pravi ispit“ bio carski rez i reanimacija bebe koja nije disala. Borba o dva života. Istovremeno. Praksa je škola.

Kaže imala je dva izuzetna mentora, doktora Boda Miketića i dr Nevenu Petković.

Ovo vreme covida-19 zakomplikovalo je život svima, lekarima najviše. Ulazak u Crvenu zonu podrazumeva niz pravila. Uniforma skafander, tri para rukavica, dva sloja kaljača, hiruška maska, pa maska N-95, naočare i preko vizir. Tako svaki dan.

Kada se transportuje teži oblik Korone, sanitetom za Kragujevac ili Beograd, leti napolju je +35, u vozilu + 50, jer klima ne sme da se uključi zbog pacijenta. Tada u skafanderu si voda. Sve lije sa tebe. Možeš da dehidriraš, ako preteraš sa unosom tečnosti. Dok ti je smena, ne možeš do toaleta. I tako.

Jelena hvali svoje kolege u malom gradu koji se bore sa velikim problemima i brojem pacijenata. Za većinu njih radno vreme ne postoji. Nedelja, praznik verski ili državni. Ako si na rasporedu, nema isključivanja mobilnog, ni udaljavanja iz grada. 

Anesteziolog je često mozak, srce, pluća pacijenta. To je velika nauka. Njena želja subspecijalizacija – Terapija bola.

Prva želja?

– Da sve ovo prođe. Svima. A potrajaće izgleda, menjaće svoj oblik kroz mutacije virusa. Ja sam preležala kovid i posle dve nedelje izolacije vratila se na posao. Nije lako. Moja fizička sprema, svakodnevne šetnje i odlazak teretani  doprineli su mnogo tome. Zato su uz dijabetičare, asmatičare i srčane bolesnike, gojazni rizična grupa. Mladi površno gledaju na ovaj virus, zato ih je sve više na respiratorima ili čituljama, nažalost. Cenite svoj život i poštujte drugog… Nadam se da ćemo ući jednog dana u svakodnevnicu. Moje ćerke kao i sva deca, vide mnogo i dalje, nego što pretpostavljamo. Male su, premlade, ali su donele odluku. Neće se baviti medicinom. „Mama, to je mnogo težak posao“.

Saša Savović, gminfo.rs