• 3 jula, 2020

Humor u doba korone II

foto:pixabay.com

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

SLONOVE ČARAPICE

Ne da mi đavo mira. Ponestalo cigareta, moram nekako do trafike. Dosetim se kako ću. Obučem ženinu dugu suknju, povežem se šarenom maramom, napunim lice puderom da pokrijem bore, preko pudera rumenilo i karmin na usne. Pogledam se u ogledalu: snaša od 40-ak godina, kao puce!

Taman da platim cigarete, kad policajac preda me.

– Izvinite, gospođo, koliko ste visoki?

– Metar i sedamdeset, ako vas baš to zanima – odgovorim ljutito i pođem da se udaljim.

– Čekajte, molim vas, to je moja visina, a vi ste za glavu viši od mene.

– Pustite me, čoveče, ostalo mi mleko na šporetu, sve će da iskipi! – opet krenem.

– Još samo jedno pitanje, gospođo: ako ih već niste obrijali, što ih ne ofarbaste, mislim brkove? Možda niste primetili da su vam sedi?

Kuku meni, danas i doveka!

– Podsetiste me na priču iz čitanke o slonu koji je, da ga ne bi otkrili, obuo crvene čarapice i otišao da krade jagode – reče mi dok me je sprovodio u policijsku stanicu.

POEZIJA KAO LEK

Baš pomislih kako je lepo kad neko zovne, kad telefon, kao da mi misli čita – „zvrrr!“. Zove Vlado sa drugog kraja grada.

– „Kolo, kolo, naokolo, / vilovito, plahovito, / napleteno, navezeno….“

– Da ne bih slušao čitav „Đački rastanak“, evo ti! – spustim slušalicu.

Ne prođe dugo, opet „zvrrr!“

– „Pre i posle jela, / treba ruke prati, / nemoj da te….“

– Recituj to svojo ženi Rosi, nemoj meni – prepoznah komšiju Petra i prekidoh vezu.

Desetak minuta telefon ćuti, pa iznenada „zvrrr!“, i ženski alt razveza stihove:

– „I ovaj kamen zemlje Srbije, / što….“ – prekidoh je, ne pitajući ko je.

– „Aja što ću, aja sa kime ću! Malo rukah, malena i snaga….“ – prepoznah šuraka Miloja čim podigoh slušalicu četvrti put.

Tek je treća nedelja otkako su penzioneri u samoizolaciji, a već počeli da avetinjaju. Bože, ako ovo potraje… Namah se setih da sam svima njima govorio da će poezija spasiti svet. Tada su mi se smejali, ali im u karantinu došlo iz zadnjice u glavu. Poezijom protiv korone, nego šta!

Prekide mi misao telefon.

– Kako se boriš, kume? – pita me kum Savo sa druge strane „žice“.

A ja kao iz topa:

–  „More, Marko, ne ori drumove, / More, Turci, ne gaz’te oranje!“

– Izvinite, pogrešio sam broj – promuca kum i prekide vezu.

PRANJE RUKU

Sve smo, za 50 godina života, rekli što smo imali, jedino nikad nismo jedno drugom govorili „peri ruke“. Došlo vreme i za to.

– Opra li ti ruke? – upozoravajućim tonom pita me žena.

– Nisam, sad ću – kažem i odlazim u kupatilo.

– Dvadeset sekundi trljaj sapunom, onda toplom vodom dobro isperi – zapoveda sa vrata kupatila.

Sve činim kako mi govori, trljam čak i tri sekunde više samo da ne džangriza.

– Pruži šake ‘vamo! – i već mi u njih sipa iz flaše kao zlato žutu klekovaču od 20 gradi. – Trljaj dobro između prstiju, tako, sad dlanovima istrljaj lice! I čelo, i uši!

I tako, pet puta dnevno. Koža na dlanovima mi se posve istanjila, kao cigaret-papir, vide se kapilari. A žao mi i one klekovače što se nedomaćinski prosipa.

U kući imamo jednu masku, koristimo je na smenu, kad ko od nas izađe u rano jutro, rezervisano za penzionere, do prodavnice, rezervisane za penzionere. Da li će od te maske biti vajde, da li će izdržati do kraja karantina – videćemo.

 

 

Violeta

Prethodni članak

Pranjanska razglednica – Virus

Sledeći članak

Nove izmene radnog vremena Lidl prodavnica