Piše BOŠKO LOMOVIĆ

KOKOŠIJI ZAKON

Najzad mi se, telefonom, javi rođaka Caja iz sela pod Suvoborom, sedamdeseta joj, ali se junački drži.

– Kako si, rođače?

– Kako? U samoizolaciji. Vlada donela zakon, pa nikud iz stana.

– I ja sam u samoizolaciji, ali po zakonu kravljem, ovčijem, svinjskom i kokošijem.

– Kakav svinjski i kokošiji? Nije, valjda, opet grip? – uplaših se.

– Ma ne, nego zakon. Prvi član glasi: „Hoćeš mleko, vunu, rebarce za u pasulj ili jaje, onda nahrani kravu, ovcu, svinjče i kokošku“.

– A drugi, treći član? – radoznao ja.

– Nema drugi i treći, samo prvi. Po tom zakonu, svakog dana, ujutru, u podne i uveče, samoizolujem se. Navučem debele čarape i čizme, skunja do zemlje, a preko svega kaput, pa vunene rukavice i topla marama i šal preko usta, mraz je u selu. Seno kravi i ovci, kukuruz krmači i kokoški, usput pomuzem i otkupim jaje sa gnezda.

– A šta rade volonteri iz kol-centra? Pomažu li?

– Šta ti je to?

– Ništa – izbegoh odgovor. – Zar se ne plašiš korone?

– Jok vala! Neće ona u selo. Svi su iz sela pobegli, pogospodili se, a i ta korona je velika gospođa, samo se sa gospodom druži, ne šiša seljake.

 

S TERASE NA TERASU

Reklo bi se da ljudi u nevolji, a korona je povelika nesreća, mnogo bolje se slažu, ispomažu i prijateljuju. Avaj, za moga komšiju i mene to ne važi.

Izašao ja na terasu da ispalim duvan, kad i komšija Todor na svojoj terasi vuče dim iz muštikle. Šalu je Bog ostavio, pomislim pa mu dobacim:

– Ja bih tebi, Todore, zabranio i na terasu da izlaziš. Previše si mator.

– Kako mator? Mlađi sam od tebe tri godine – malo se kao ljutnu.

– Ama jesi, ali ko će u to da poveruje? Imaš li u stanu ogledalo? – neki đavo ne dade mi da prikočim.

– Imam, a imaš li ga ti? Lice ti je k’o cerova kora. Lepše je moja pokojna baba izgledala u devedesetoj – ne ostaje Todor dužan.

Vidim da će se stvar loše završiti, ali ne popuštam.

– Ali sam vitak i prav k’o jablan, a ti od stomaka ne vidiš cipele.

– Dosta mi je što vidim tvoje, kad god si izašao na ulicu, bile su prljave. A narod kaže: „Pogledaj mu obuću, pa ga pusti u kuću“.

Još smo svašta, s terase na terasu, istrtljali na račun moga lica i njegovog stomaka pre nego što se povukosmo u stanove. Ja – pravo u predsoblje, pred ogledalo. Brojim brazde na licu, ne laže zrcalo: komšija je u pravu. Siguran sam da i Todor, sad, posmatra u ogledalu svoj stomačić i neveselo priznaje: u pravu je komšija.

Valjda će nas istina izmiriti.