Piše BOŠKO LOMOVIĆ

NA NIŠANU DALJINSKOG

Subota, od četiri do sedam ujutru, sa prvim petlovima, penzioneri opsedaju prodavnice. Pred supermarketom „Maksi“ susrećem se sa Draškom, neizlečivim zagovornikom teorije zavera.

– Vidiš li šta nam rade? – reče, a ne reče „dobro jutro“.

– Šta nam rade? – pitam očekujući senzaciju.

– Zar nisi, još poodavno, čitao da spremaju bombu koja će ubijati ljude, a kuće, fabrike, mostove i svu drugu infrastrukturu ostavljati netaknutim?

– Pisalo je nešto, jedva da se sećam.

– E, to ti je ovo sad! Bacili su bombu napunjenu virusom „korona“. Ubija starce po kućama i staračkim domovima…

– Tu si u pravu, najviše stradaju penzioneri. Ovi mlađi prođu sa kijavicom, retko koji…

– U tome i jeste „kvaka“ – jedva dočeka Draško. – Ubacili su slabije punjenje, bio si u artiljeriji, znaš šta ti govorim. Vrše probu na neotpornijima, a penzioneri su baš takvi. Ako im uspe, ubaciće punu dozu, nikoga neće poštedeti.

– A kako smo ti i ja još živi, evo sad ćemo u kupovinu?

– To se zove odloženo dejstvo. I u nas je ubačena „korona“, za sada se ponaša kao spavač, aktiviraće je daljinskim kad to budu hteli – stručno i tužno mi objasni.

Toliko stručno i toliko tužno da sam se od srca zasmejao.

DŽEPNI RESPORATOR

Ljudi moji, pronašao sam! Konstruisao sam džepni respirator. Šta ću, nego da se pohvalim prvom komšiji.

– Ma daj, ne zafrkavaj me! – brani se komšija dok trčkaramo sa maskama i u rukavicama po haustoru i ustrčavamo uz stepenište.

– Kad ti kažem! I to sve od domaće sirovine, ništa uvozno i ništa skupo – uveravam  ga.

– Hajde, pričaj! – ohrabri me, a ja jedva dočekao.

– Kao što znaš, pušač sam, često se zakašljem, bogami i zacenim, usfali mi u plućima vazduha. Malo se i uplašim: da to nisam negde „koronu“ progutao? I počnem da smišljam kako da popravim stanje. Ne bih u bolnicu na respirator, u godinama sam, imam i dve-tri pridružene bolesti…

– Pusti to, kako si napravio taj respirator? – nestrpljiv je komšija.

– Opredelio sam se na eksperiment, pa ako upali – upalilo je.

– Pa dobro, reci već jednom! Upali li?

– Upali, bogami! Uzmem iz kupatila običan sunđer, onaj što ga nasapunjam, pa se njime trljam. Operem ga dobro i osušim. Onda ga nalijem prepečenicom od 25 gradi, popije za dobru čašu. Nabijem lice u sunđer i povučem nosem i ustima dva-tri puta. Osećam da čisti kanale, pa mi nekako baš godi. Pronašao sam! – viknem kao Arhimed kad je iz kade iskočio.

– I? – komšija se baš zainteresovao.

– Nema „i“. Smišljam kako ću respirator da usavršim da mi rakija ne bi brzo isparila. Setim se: stavim sunđer u plastičnu kesu pa sve u džep. Neka je uza me, nek mi je pri ruci. Kad god me u grlu zagrebe, a ti znaš da je to jedan od simptoma „korone“, ja potegnem iz džepa i nadišem se pare iz sunđera. Grebanje popusti, a i meni nekako dođe mnogo lepo, sve mi do Kosova ravno. Ne znam samo kako li je „koroni“, ako se u plućima zatekla. Mora da je mrtva pijana, hoću reći – bezopasna.