• 2 јуна, 2020

Humor u doba korone (V)

foto:pixabay.com

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

HOĆE PEDRO U JUGOSLAVIJU

Baš je telefon korisna sprava kad si u samoizolaciji. Da ga nije, čovek bi onemeo, zaboravio maternji govor.

Zazvonio mi je, danas, peti put. Zove me neko izdaleka.

 – Alo, amigo! Soj Pedro, tvoj kompanjero!

Napregoh mozak i setih se svog druga Petra. Otišao je posle srednje škole iz zemlje, skrasio se na jugu Španije, stekao tamo hiljade hektara maslinjaka, ima fabriku ulja, ima svašta.

– Ti li si Petre? Donde esta, ombre? – obradovah što ću malo da pročešem jezik svojim rahitičnim španskim.

– Si, Pedro Simić! Ja na isla Bali, Indonezija.Zamoli tvoga presidenta da pošalje avion, kjero ljegar a Jugoslavija.

– Ma kakva Jugoslavija, idi u Espanja! Ovde je korona, todo el mundo je u karantinu.

– Jo kjero venir a Belgrado.

– Ako dođeš, zatvoriće te u najveću halu Beogradskog sajma.

– Jo kjero Jugoslavija, imam Titov paseporte. Jo tengo pravo! – viče mi Pedro u uvo i zasmejava me.

– Nema Jugoslavije, nema Tita ni pasoša sa grbom „šest buktinja plamte!“ – podučavam druga iz srednjoškolske skamije. – No aj nada, ombre! Ništa čoveče! Za 50 godina mnogo šta se promenilo. Nisi dolazio, pa ne znaš. Nema ništa od aviona, sedi tu na Baliju dok korona ne prođe, a posle ili u Španiju ili u Srbiju, ali o svom trošku.

Divna stvar ovaj telefon. Kako bih, posle pola veka, čuo moga Petra!

 

OPIS KORONE

Da nije telefona, ne znam šta bi s nama bilo. Zovnu me Srećko iz zgrade preko ulice da mi ispriča kako se, po njegovom istraživanju, ponaša virus korona.

– Znaš li, komšija, kolika je korona?

– Jok, ti znaš! – udaram mu kontru.

– Ti misliš da je sitna k’o ubod igle? Jeste dok se kamuflira. Sitna da je ne vidiš i ne osetiš dok je udišeš. A posle…

– Šta „posle“? Hoćeš da kažeš da narasta kao kvasac?

– Nego šta! Lepo joj u tvojim plućima, pa raste. Prvi dan kliker, drugi dan pomorandža, treči, četvrti, peti dan glavica kupusa, isturila napolje one šiljke pa liči na buzdovan Kraljevića Marka – opisuje Srećko.

– Pričaš kao da si je video.

– Video sam na televiziji, nije manja od rukometne lopte, još je moj ekran mali, svega 19 inča. Video si i ti one zelene i crvene buzdovančiće.

– Jesam, i?

– I onda počne da te šiljcima bocka, a ti kašlješ, znojiš se…

– Izvini, komšija, neko mi zvoni na vrata, moram da prekinem.

E, napasti, ljudi moji!

 

SUNCE IZGREVA NA ZAPADU

Zvonio je telefon još pet puta, ali nisam dizao slušalicu. Ne zanima me Srećkovo epohalno otkriće. Kad je šesti put zazvonio, ne mogadoh da ostanem miran.

– Šta je opet, komšija? – izderah se na čoveka.

– Nije komšija, nego rođak iz Čačka – ispravi me sin moje tetke, penzionisani vodoinstalater, inače moj vrsnik.

– Oprosti, rođače, danas kao da sam ustao na levu nogu.

– Ma hteo sam da te pitam da li si primetio da je, jutros, sunce izašlo na zapadu?

Evo, i ovaj! Šta je ljudima danas?

– Kako si to ustanovio?

– Izađem jutros na terasu, raširim ruke: desnu ka istoku, levu ka zapadu, čekam sunce da se pomoli. I pomoli se iza brda, ali otuda gde mi je leva ruka.

– Sve je u redu, ali si ti, rođače, okrenuo lice jugu, pa ispalo sve obratno. Nego poslušaj me: izađi malo u dvorište, trčkaraj, uradi koji sklek, nadiši se vazduha, nemoj samo slušati i gledati na televiziji nesreću – posavetovah ga, a sebe upitah šta li će sve moga rođaka snaći dok traje ova izolacija. Ne bi me čudilo da mu i drveće u avliji prohoda.

 

 

 

Violeta

Prethodni članak

“Niveus tim” podelio oko 100 paketa najugroženijima

Sledeći članak

Neprimereno: Vulin meri svoj rejting u sred vanrednog stanja