Piše BOŠKO LOMOVIĆ

RAZGOVOR POD MASKAMA

U nedelju, u rano jutro (samo u to doba i možemo), pred bankomatom nas dvadesetak starijih od 65 godina. Svi smo navukli maske na usta i noseve, natukli šešire, kape i marame na glave, samo se oči vide, kao da smo se – sačuvaj i sakloni! – opremili da pljačkamo banku. Na rukama plastične rukavice, a ima ih i vunenih i kožnih.

Dok jedno daje nalog aparatu da mu isplati penziju, drugi razdrmavaju ukočene noge igrajući u mestu, cupkaju, plešu, tancuju, svako za sebe, na odstojanju od dva metra. Kao u disko-klubu. Samo što još ne šize poput tinejdžera. Povremeno bacaju oči na crkveni sat.

– Skloni se, Petre, sa tog bankomata, pokvarićeš ga! –  viče jedan.

– Nisam Petar, ja sam Ljubica – odgovara žena ispod maske i duboke kape.

– Ko si da si, skloni se! Neće me ni dve penzije „okaditi“ ako me policija zatekne ovde posle sedam sati.

– A to si ti, komšija Srećko!– poznadoh glas čoveku što viče na Ljubicu.

– Nisam ja Srećko i nisam ti komšija – razuverava me. – Ja sam Milorad iz Njegoševe ulice.

– Kako je ćerka u Beču, Jelice, javlja li se? – pitam gospođu što cupka čekajući da dođe na red za bankomat.

– Nemam ćerku u Beču, uopšte nemam ženske dece – odgovara mi mrzovoljni bariton.

– Vi ste, gospodine, sigurno rano otišli u penziju, verovatno u invalidsku, izgledate mi veoma mlado? – pita jedan vitku osobu koja jedina mirno stoji po strani.

– Ne, ne, došla sam da uzmem penziju za svoju baku – odgovara ljubazno upitani „gospodin“.

I dalje đuskamo da razmrdamo udove, igramo bez muzike, ako ne računamo sirenu kola hitne pomoći koja, upravo, projuri ulicom pored banke.

KOMUNIZAM U DOBA KORONE

Sinovac iz Beograda i ja se ne samo čujemo, nego i vidimo. I to zahvaljujući mobilcima. Što ti je savremena tehnika!

– Kako si, strikane? – pita on.

– Nikad bolje, a u gore vreme – odgovaram ja.

– Kako to: celom svetu loše, a tebi nikad bolje?

– Tako mi je. Donose mi na vrata i da jedem i da pijem, donose mi jutarnje novine da čitam i rešavam ukrštene reči. Donose m i i lekove za pritisak i gorušicu. Pozvone, ja otvorim: sve je u kesi na pragu, a momci već strčavaju niz stepenište. Jutros su mi i penziju doneli, u dinar tačno. Sav mi je posao da okrenem telefon kol-centra. Drugo, nikad o mom zdravlju država nije brinula kao što sada brine. Ostvarila se parola moje mladosti: radiš koliko možeš, a imaš što ti treba!

– To je, kako sam učio, bio utopistički ideal komunista – priseća se sinovac.

– E, vidiš, nije utopistički. Još su ga ovi tvoji kapitalisti unapredili, pa sad ne radim ništa, a imam sve što mi treba.

– Slušaj me, striče! Ako ovo zlo potraje do leta, kuvaćeš ti đon od cipele…

– Prekidoh da pesmom: „Budi se istok i zapad, budi se…“

Klak! Prekide sinovac vezu.

DOBRA STVAR MOBILNI

Zovem redom prijatelje da proverim da li su heroji, to jest, da li su kod kuće. Imam brojeve njihovih mobilnih u svom mobilnog, nije mi teško.

– Zdravo, Petre! Gde si sad?

– U kući sam, gde bih bio! Ko me to zove? – pita, ali prekidoh vezu.

– Alo, Andrija! Jesi li u stanu?

– Evo, tri nedelje neprekidno. A ko ste vi i što vas zanima gde sam?

Isključih Andriju i brzo pozovem Srećka.

– Ej, komšija! Izvini što zovem, da nisi u kakvoj gužvi?

– Ma jok, sedim sa ženom pred televizorom, gledamo domaću seriju. A ko je sa te strane žice? – ne može da me pozna, malo sam „podebljao“ glas.

– Pomaže Bog, Vladanko! Gde si, kako si?

– Bog ti pomog’o! U trpezariji sam, ručam. Koji si ti što pitaš?

– Nije važno. Alo, alo, Milivoje! Odakle se javljaš?

– Sa kauča. Taman malo prileg’o posle ručka. Ko ste, treba li vam nešto?

– Ništa, samo sam onako… – promucah i prekidoh.

Baš čudno: svi kod kuće. Ama, ne špijuniram ih da bi ih prijavio policiji što ne poštuju zabranu izlaska van kuće starijima od 65 godina, nego hoću da se proverim koliko je tačno ono što je Mujo utvrdio u vezi sa mogućnostima mobilnog telefona: „Plaho volim što sam Fati poklonio mobilni. Kad god pozovem i pitam ,Đe si, ba, Fato?’, ona meni: ,A đe bi, bolan, bila nego u kući’.  Dok sam je zvao na fiksni, nikako da se odazove“.