Piše BOŠKO LOMOVIĆ

DANAS SAM ISAK NJUTN

Pozovem, jutros, svog poznanika doktora – a doktor je primarijus – da ga konsultujem oko neke moje boljke, pa kad saznah što sam hteo, nastavimo priču o virusu „korona“.

– Evo, doktore, kako ja to zamišljam – započeh, a doktor me sluša i, valjda, čeka kakvu će glupost od mene čuti. – Taj virus je živo biće, kao paradajz, zec, žirafa ili čovek. Kao takav, on je i smrtno biće. Ako nema sinova i kćeri, neće imati ni unuka, praunuka, izumreće. Zato se trudi da ih rađa. A može da ih rađa samo u našim plućima, tu ima sve što mu treba. Kad u jednim plućima dobije svoju decu, u kući postane tesno, pa deca traže nova pluća da bi mu darivala unučad koja će, potom, da se presele u novu kuću, to jest, pluća da bi mogla svoju decu da izrode.

– Ovo ti je dovde sve dobro – ohrabruje me doktor da nastavim.

– I dokle god ima novih, nenastanjenih pluća, množiće se i produžavati život kao što se, recimo, čovek produžava kroz svoje potomstvo. Kad „koronina“ deca napuste očev dom u potrazi za novim plućima-kućom i ne nađu je, već ostanu napolju, umreće bez potomstva. I tu je kraj pandemiji!

– Bravo, amateru! Ni ja ne bih mogao bolje.

I, evo, čitav dan osećam se kao da je meni, a ne Isaku Njutnu, pala jabuka na glavu i otkrila mi zakon gravitacije.

ZAKON JE NA MOJOJ STRANI

Leže mi kola u garaži već tri nedelje. Bilo je hladnih noći, jutarnjih mrazeva, sigurno su isisali struju iz akumulatora, pomislim, pa siđem sa sprata u garažu. „Vrm-vrm, vrm-vrm, vrm-vrm“, jedva kresnu. Hajde, velim, da napravim nekoliko krugova po gradu, da bateriju malo oživim.

Nisam se provozao ni dvesta metara, a policajac me zaustavi.

– Vozačku i saobraćajnu, molim! – službeno zatraži, ja mu pružih. – Ovde piše da ste rođeni 1949, a to znači 71 godina. Zašto ste napolju kad je za vaš uzrast to zabranjeno?

– Nisam napolju, u kolima sam – odgovorih mu kako i jeste.

– Dobro, u kolima, a zašto se krećete po gradu u zabranjeno vreme?

– Ne krećem se, vidite da sedim u zatvorenoj prostoriji?

– A da ste u kartonskoj kutiji na trotoaru, rekli biste mi „sedim u zatvorenoj prostoriji“, zar ne?

– Baš tako, gospodine. Vi znate da, na periferiji velegradova, postoje kartonska naselja u kojima žive ljudi, kuće od kartona. Srećom, ja imam stan, a imam i „reno“, mogu da živim na oba mesta. Bila je skoro na našoj televiziji reportaža o majci i sinu iz Beograda koji mesecima žive u automobilu. Ako penzioner nije napolju, ne krši propis o samoizolaciji. Zakon je, vidite, na mojoj strani.

Rekao bih da je i policajac gledao tu reportažu: vratio mi je kroz odškrinut prozor dokumenta i progunđao:

– Sklanjaj te mi se s očiju! Nek vas đavo nosi!