piše: Miloš Mijatović

“Obaveštenja o preduzetim zdravstvenim merama i drugim informacijama koje se odnose na lečenje bolesti COVID-19, data javnosti od strane neovlašćenih lica, ne mogu se smatrati tačnim i proverenim, uz mogućnost primene propisa koji se odnose na odgovornost i pravne posledice za širenje dezinformacija u periodu vanrednog stanja.”

Ovako je glasila peta tačka Zaključka Vlade od pre samo tri dana, kojim se sve informacije u vezi sa širenjem COVID-19 iz lokalnih samouprava i njihovih zdravstvenih ustanova, stavljaju iskuljučivo u ingerencije Vladinog Kriznog štaba, a kasnije odatle plasiraju javnosti na popodnevnim obraćanjima iz Beograda (kojih, kao što smo videli danas, izgleda više i nema).

U tom kratkom periodu praktične zabrane nadležnih da govore novinarima, i novinarima da od njih traže pojašnjenja koja interesuju građane, ekspresno je uhapšena novinarka Nove.rs, jer je došla do podataka i iznela ih u javnost o “nedostatku osnovne opreme i potpuno haotičnim uslovima rada Kliničkog centra Vojvodine (KCV) u vreme pandemije”.

Potpisnica pomenutog Zaključka Vlade i imenjakinja novinarke iz Novog Sada, Ana Brnabić, uslišivši molbu Aleksandra Vučića, danas je povukla ovu zabranu. Neovlašćena lica opet su postala ovlašćena, njihove izjave odjednom se ponovo smatraju tačnim i proverenim, a novinarka Lalić je puštena iz policije. I ne samo to. Brnabić je novinare velikodušno nagradila neočekivanim bonusom – apelom da ih više ne hapse, a Vlada će se već baviti opovrgavanjem „laži“, pa neka svako radi svoj posao. Koji je, međutim, bio motiv predsednice Vlade da se ovako brzo predomisli?

Ona je tek juče ili noćas, a vodi Vladu od juna 2017. godine, shvatila da svako treba da se bavi svojim poslom, što bismo pozdravili gromkim aplauzom u osam, da istog momenta nije zagazila da se meša u rad policije. No, to joj možemo odbiti na sentiment trenutka. Da li, dakle, u neočekivanoj pobedi altruizma prema novinarima unutar Ane Brnabić, tražiti taj motiv? Malo bismo imali izgleda da bilo šta nađemo.

Dalje, intervencija predsednika države u vidu molbe. “Ana, molim te, povuci Zaključak”, međutim, ne prolazi ni kao srceparajući scenario predizbornih spotova SNS-a. Ako se taj razgovor i odigrao, a verovatno jeste, bio je po svemu sudeći potpuno drugačiji, daleko od bilo kakve molbe. Zna se, ipak, ko je prvi zvao i tražio da bude zamoljen. Jer svaki nekontrolisani probni balon koji naduva Aleksandar Vučić, drugi moraju da hvataju, uz njihovo obavezno izvinjenje umoljenjem, “što ih je tukao”.

Pritisak javnosti iznutra? Novinarskog esnafa? Takođe daleko od realnog. Ali stvar pritiska svakako jeste. E, tu nam pravi odgovor na sve ovo pruža Ana sama. I taj odgovor, kao i sva njegova tumačenja, perverzniji su i strašniji od svake metafore kojom bismo da opišemo u kakvom se otrovnom društveno-političkom paprikašu krčka ova država, s njma dvoma na čelu kuhinje, posebno u ovakvoj krizi. Evo ga:

“Ne želim da dam izgovor Tanji Fajon, Harlemu Deziru da pričaju kako u Srbiji ne postoji sloboda govora, a učinili smo više od svih„, rekla je Brnabić gostujući na RTS-u.

Pre nego što smo videli ovo obrazloženje, dok smo još bili svesni samo naslova, zaista smo s radošću pomislili da je Ana iskreno počela da pati od pravdoljublja, poštovanja tuđe profesije, nepovredivosti slobodne reči, ljudskih prava, na posletku brige za novinare, pa konačno i za sve građane. Ali avaj. Ubrzo postaje jasno da ona ne ukida centralizaciju informisanja, niti traži da milicija odustane od hapšenja za svaki tekst koji se ne svidi partijskim javljačima u KCV Vojvodina, zato što hoće da u Srbiji postoji sloboda govora, nego zato da Tanja Fajon ne bi čula da se one krše.

Rekli bi, znači, zli jezici, da nema Tanje Fajon i evropskih posmatrača, nikakvih problema Ana ne bi imala sa hapšenjima novinara. U tom grmu leži zec našeg paprikaša. Ništa Vi, draga Ana, ne radite zbog nas, to vas kao lanjski sneg ne zanima, već da vam “pop nad popom” ne bi zavrtao uši, baš sada kad klima gde nikad do sad klimalo nije. Verovatno ste pomislili da niko iz Evrope u vreme korone nema vremena ni pažnje da obraća na mala srpska nepočinstva, tako dobro osmišljena još dvedesetih. Ali ste se prevarili. Vi ste “izgovor” Tanji Fajon već dali, kasno je da se vadite. A dala je i ona vama na znanje da korona ne može biti “izgovor” za uvođenje diktature i represije, što odavno pokušavate uporno da uradite i u tom poslu sada – gde ste jedino u pravu – jeste učinili više od svih. Dala je Fajon to na znanje, doduše, nekom drugom. Na Vama je samo da povučete Zaključak.

P.S: Da se vratimo ipak drugoj Ani, onoj pravoj; ona vam je u ime svih nas poručila:

“Možete pretiti i narodnom milicijom i tužilaštvom, ja svoje izvore nikome, ni po koju cenu odati neću, jer, za razliku od vas, ja brinem o njihovim životima i sudbinama.“

I za kraj, podsetimo se zajedno indikativnog zaključka V. Legasova iz opet aktuelne serije o katastrofi u Černobilu, koju bi naizust morali da nauče svi u KCV Vojvodina, kao i rukovodioci u ostalim bolnicama, sajmovima, karantinima po granicama, institutima, Kriznim i Štabovima za vanredne situacije, pošto postoje „laži“ i laži:

“Šta je cena laži? Nije to što je ćemo ih možda zameniti za istinu. Prava opasnost se krije u tome što, ako čujemo dovoljno laži, prestajemo da istinu uopšte prepoznajemo. Šta mi tad radimo? Šta je drugo preostalo osim da napustimo samu ideju o nadi za istinu i da se umesto toga zadovoljimo našim pričama o nekakvoj superiornosti. Ali svaka laž koju izgovorimo stvara dug prema istini; a ona postoji šta god mi o njoj mislili, gde god se od nje skrivali, šta god jedni drugima govorili. Pre ili kasnije taj dug će se naplatiti. To je uništilo Černobil, laži.”

U nadi da neće uništiti Srbiju, prijatno.