Piše BOŠKO LOMOVIĆ

NA BAZI BEZ OSNOVE

Iduće subote neću da izlazim. Samo da se, pred „Maksijem“, ne susretnem sa sveznajućim  Draškom. Gotovo da znam šta će mi reći.

– Znaš li ti odkuda nam je ovo došlo? – pitaće me.

– Otkuda to ja mogu znati – odgovoriću.

– Poslato sa Marsa – otkriće tajnu koju samo on zna. – Šta ti to govori? – dodaće još.

– Meni ništa, a tebi?  – odgovoriću i upitati.

– Govori mi da nismo sami u vasioni. Da, recimo, na Marsu žive ljudi kojima se mi ne dopadamo, pa su nam poslali biološko oružje da nas uništi. A njihovo oružje je ubojitije od naših tenkova, topova, aviona i raketa sa bojevim glavama – podučiće me Draško.

– Dobro, i šta ćemo sad? – pitaću ga, jer nešto moramo da učinimo.

– Moraćemo da pregovaramo. Nekoga ćemo poslati da pregovara o obustavi neprijateljstava – imaće on mudar predlog.

– Bi li ti, Draško, otišao da razgovaraš sa Marsovcima? – predložiću.

– Mala žrtva za spas naše planete – ponosno će prihvatiti.

– A na kojem ćete jeziku pregovarati? – dočekaću ga.

– Na srpskom, naravno. Mi smo nebeski narod, svi vanzemaljci znaju srpski, to ti je kod njih kao na Zemlji što je engleski.

– Kako misliš da odeš na Mars kad je na Zemlji sav saobraćaj zaustavljen da se virus ne bi širio, a Rusi i Ameri više ni rakete u nebo ne ispaljuju? – upitaću ga, računajući da sam našao „caku“ kako da ga zaustavim.

– E, baš si operisan od svake nauke! – naljutiće se. – Razgovaraćemo telepatski.

– Izvrsno! Pozovi mene kad razgovor počne da vam vodim zapisnik – ponudiću se. – Samo, govorite glasno da čujem i zapišem.

– Džaba je, ništa ne razumeš, vidim da gluvom šapćem – dići će ruke od razgovora u ući u supermarket.

TRIPUT BRZO: BULDOŽERISTKINJA

Sve smo teme obradili, supruga i ja, otkako smo proglašeni „rizičnom grupom“. I gde je Marko orao drumove; i kud se dede Đurađevo blago; i što je Jana ostavila inženjera i preudala se za električara. Sad ćutimo: ja kroz naočare šetam redovima Isidorinih „Zapisa o mom narodu“, ona pegla; u stanu se čuje samo šištanje pare iz pegle. A onda će ona:

– Šta ti imaš protiv narodnih poslanica?

Gde me tu nađe, pomislih i podigoh oči sa knjige.

– Nema narodnih poslanica! Ima poslanica koje su, kao poruku i poduku, sveti apostoli slali Solunjanima, Korinćanima, Efežanima…

– Ne pravi se nevešt, govorim ti o rodnoj ravnopravnosti.

– Nema rodne, već polne ravnopravnosti – kontram ja „zvaničnom“ stavu. – Muškarac može da ispegla košulju, ali će to uraditi lošije od većine žena; žena može da radi u stovarištu žita, ali će tovariti na rame lakše vreće. U tome ja vidim božju ravnopravnost.

– Zar se, danas, muškim poslovima ne bave i žene, pa je pravo da se ženski vozač aviona nazove pilotkinjom.

– Kad me za jezik vučeš… Hajde, kako ćeš prevesti u ženski rod ova zanimanja: varilac, kovač, kosač, kamenorezac, drvoseča, svirač, trener, buldožerista? Hoćeš još? – unapred se radovah njenoj nemoći.

– Pa…varilica, kovačica, kosačica, drvosečkinja, sviračica, kamenoreskinja, buldožeristkinja… – poče da nabraja mučeći se.

– Varilica ti je aparat za varenje, Kovačica je ime sela u Banatu, kosačica je sprava za košenje. Ali, sve prihvatam ako brzo tri puta izgovoriš reč „buldožeristinja“.

Poče ona, ali ne ide: muca, guta slogove, trokira kao loš motor.

– Kad je narod stvarao jezik, trudio se da bude jasan, melodičan, da se svaka reč lako izgovara. Ni učenom Vuku nije padalo na pamet da narodni jezik popravlja, već ga je samo sistematizovao, a neuke feministkinje hoće vreću da pune rogovima.

– Ti si, znači, protiv psihološkinja, filozofkinja, pedagoškinja…?

– Jesam, ali su protv njih i mnoge žene psiholozi, filozofi i pedagozi. Uostalom, pristaću i na to, ali hoću i ja da budem ravnopravan. Neću više da budem ukoljica, izelica, prznica, kukavica, ulizica i propalica. Hoću muško ime za te moje osobine! – gotovo podviknuh.

– Muški šovinista! – odbrusi mi, ali nađe samo za „kukavicu“ muško ime: kukavac.

– Izgubila si! Kukavac je bednik, mučenik, nesrećnik, a ne čovek bez imalo hrabrosti i odlučnosti. Narod kaže za jadnika da je sinji kukavac.

Supruga ućuta i prileže na peglu, a ja nastavih da budem Isidorin prilježan čitalac. Da sam žensko, pomislih, ne bih bio čitalica (od čitalac), nego čitateljka od čitatelj.

ŠPARKASA U DOBA KORONE

Potraje li ovo čudo još koji mesec, moja lepša polovina će postati milioner. Kako? Lepo. Sa svoga računa u banci nije podizala penziju ni za februar, ni za mart, neće ni za april, ni za maj. Meni neće da poveri karticu i šifru da joj na bankomatu dižem (ne zna ona da barata tom spravom), drugima neće da potpiše ovlašćenje, u skladu sa vladinim naredbama u vreme vanrednog stanja, i – pare leže, gomilica raste. A ja moram da se isprsim i za jelo, i za piće, i za higijenska sredstva, i za maske, i za rukavice, i za toalet-papir, za sve što treba.

– U šta misliš da potrošiš „lovu“ kad se ukine vanredno stanje? – baš sam radoznao.

– Ko ti kaže da ću da potrošim? – ima i arogancije i pretnje u njenom glasu. – Nek stoje za „nedaj bože“.

– Ama, ženska glavo, kad ti dođe „nedaj bože“, nećeš otići na onaj svet, a ostati na ovom. Pop svakome, i ko ima i ko nema para, očita „zemlja jesi i u zemlju otidejši“.

– Zašto si siguran u to da ću ja pre tebe?

– Ko će pre i kad će da padne kiša, o tome ima ko odlučuje. Ozbiljno te pitam: kuda ćeš sa svojim penzijama?

– Treba mi deci. Da odu na leto u Grčku.

– Deca i sad imaju više nego mi.

– Hvala Bogu da imaju. Više im i treba.

Tako otkrih kuda će njena višemesečna penzija da otputuje. To je dobro – deca će na more. I nije dobro – neću ja.

SUKOB INTERESA

Dok pijuckam jutarnju kaficu i žmarim prvu cigaretu, setih se dijaloga u davnoj tv-seriji između Gavrila (Petar Božović) i Solumije (Rada Đuričin):

„Kad ja sednem i počnem, Solumija moja, da razmišljam, pa razmišljam, razmišljam….“, reći će Gavrilo.

„Baš si mi prepametan, moj Gavrilo, tebi je trebalo dati diplomu a si se rodio“, uzvraća žena.

I ja, evo u rano jutro, razmišljam, razmišljam… Razmišljam o čemu li sad razmišlja starina Mile, dok pije jutarnju kaficu u 99-oj godini. Svako jutro kafica, a kraj šoljice i čašica prepečenice. Mile nikad nije pušio, zato će, u avgustu, uploviti u stotu, a ja ću, sa cigaretom u zubima, jedva dogurati do devedesete.

Taj Mile, pogađam, razmišlja kome je sve stalo, a kome nije, da on prebaci stotku:

„Penzijski fond se pita: dokle li će, šta li više čeka, odavno mu je prošlo vreme? Vlada bi, opet, da što duže primam penziju, jer kad već ne može da zaposli unučad, bar im je osigurala džeparac za svaki večernji izlazak u kafić; zato mi stalno dovikuje: ostani kod kuće!  I moja baba voli da sam živ, jer ne može bez mene, navikla se, zna da kad ja odem, i ona će treći dan za mnom. Moji naslednici bi da što pre raskrste šta je čije, a ne mogu dok je tapija u mojim rukama. Komšije se šale (ili se ne šale) pitajući me kad će da se najedu vruća ‘leba. Sestrić iz Amerike me hrabri da izdržim dok on ne dođe, a doći će na leto. Ovi moji oko mene plaše se da ih, iznenada, ne bacim u golem trošak, zna to da košta ko dobra svadba. Moj večiti rival u tablanetu, onaj Zdravko, stalno huli na Boga: kako li me je izgubio iz evidencije, a njega sigurno ima na oku, iako je trinaest godina mlađi. Svako ima svoje interese, imam ih i ja. Moj interes je moja baba. Ima da se još naživi, iha-ha!“