U ovo zlo vreme, kada tragične vesti izviru iza svakog ćoška, u petak ujutru se pranjanskim krajem pronela vest da je preminuo Ranko „Ramar“. I ta vest je izgovarana, iako u neverici („pa, kako, video sam ga pre neki dan“), onako tiho, u pola glasa, kao što je i Ranko živeo, ponašao se, govorio… Osim u jednom slučaju. Kada je pričao o drvetu, nameštaju, stvaralaštvu i radu koji nije napuštao do samog svog kraja.

Uostalom, poznato je da ga je najviše nervirao podatak da su ulazna vrata na beogradskom Šumarskom fakultetu napravljena od gvoždja i metala. „Pa, čemu onda učimo mlade ljude“. Poznato je da je sa, takodje upokojenim, profesorom Božom „Kiflom“, neograničeno dugo mogao da govori o drvetu, krovovima na četiri vode, rešenjima za trem (terase nisu priznavali)…

Ranko Trifunović je privatnik bio skoro pola veka, odnosno od 1972. godine, kada je u svojoj skromnoj radionici, sa primitivnom mašinom za obradu drveta krenuo u posao pravljenja ramova za tada ekstremno popularne goblene. Otud i nadimak po kojem je poznat, ne samo u svom rodnom kraju.

A, kada je pre skoro četiri decenije počeo da pravi kormila za brodove i čamce, pa, čak i rulet za elitnu kockarnicu na Svetom Stefanu, otvorili su se neki širi vidici. Stolovi i stolice koje je on, sa svojim radnicima napravio pre tri decenije i dalje stoje u mnogobrojnim ugostiteljskim objektima širom Srbije, pa i sveta. Možete se na njima klatiti do mile volje, imati kilažu kojoj zavidi i sumo borac, nema veze. Nameštaj ostaje isti kao i kad je izašao iz fabrike.

Brend „Trifunović“ je postao poznat i prepoznat nadaleko. Iako sa smanjenom proizvodnjom, odnosno, kako se to najlepše kaže, prešavši iz „konfekcije u butik“, Ranko je ostao veran svojoj ideji drvodeljstva do poslednjih dana.

Mnogobrojni su stolari u pranjanskom kraju za koje se kaže da su samouki. Ipak, to nije tačno. Učili su od najboljeg… Ranko Trifunović je sahranjen u subotu na seoskom groblju u njegovim rodnim Katrićima, u krugu porodice.

Goran Trifunović