iz prethodnog dela:

Ali ako kod mladih, i ne samo kod mladih, osećanje duboke potištenosti, bezvoljnosti, često nevidljivog besa prema samom sebi, pojava suicidnih ideja, umora i opšte neaktivnosti traje kontinuirano i dugo, onda se može govoriti o nekoj vrsti hroničnog stanja koje se definiše kao psihijatrijski poremećaji raspoloženja i osoba kod koje se on prepozna mora potražiti sama, ili po uputstvu drugih, razgovor isključivo sa stručno obrazovanim licima iz oblasti pedagogije, psihologije i psihijatrije…

Roditelji, škola, nastavnici, pedagozi. Oni su prvi krug sistema za uzbunjivanje kada primete znake depresije i anksioznosti kod dece. Ovi poremećaji, uočeni na vreme, mogu se neutralisati i tako sprečiti da umnogome odrede život osobe na negativan način. Sanja Glišović je pedagog u srednjoj Tehničkoj školi „Jovan Žujović“ i za IZAZOV PLUS govori nam o tome šta su prvi znaci da se nešto mora preduzeti.

– Osoba koja se oseća tužno, beznadežno, svet oko sebe posmatra negativno, ne vidi nikakav izlaz iz takve situacije u dužem vremenskom periodu, može se smatrati depresivnom ili anksioznom, a često ta dva poremećaja prate jedan drugi i prepliću se. Usled bezvoljnosti i gubitka interesovanja, dete se povlači u sebe, dolazi do uočljivog izbegavanja karakterističnih aktivnosti koje su do tada svakodnevno činile njegov život. Istraživanja pokazuju da jedna od deset odraslih osoba nekada u životu ima neki od oblika depresije, a prve pojave sežu i od detinjstva. Određeni broj njih će bez posledica proći kroz taj period, prevazići ga, dok se ostalima mora pomoći. Depresija kod desce i mladih danas je vrlo rasprostranjena, oko 15 odsto njihove populacije je obolelo od tog poremećaja, – napominje Glišović za GMInfo.

Anksioznost, kao nedefinisan strah od budućnosti, da će se nešto vrlo loše tek desiti, i depresija – gde tog straha uglavnom nema jer je za osobu budućnost već crna i beznadežna poput sadašnjosti, imaju slične manifestacije u ponašanju mladih. Nemogućnost kontole brige ili potpuno odsustvo brige, senzacija nadolazeće opasnosti, izbegavanje konkretnih mesta, doživljaj neadekvatnosti u svetu i društvu, kao i konstantan osećaj krivice kod anksioznosti, te proživljavanje nepovoljnih događaja iz prošlosti i odustajanje od budućnosti u slučajevima depresije, mogu dovesti i do fizičkih tegoba.

Lupanje srca, prekomerno znojenje bez očiglednog uzroka, hladni i vlažni dlanovi, kratak dah, glavobolja, pritisak u grudima, doživljaji gušenja su neki od njih.

– I u našim, milanovačkim školama primećujemo veliki procenat učenika koji zapadaju u depresiju ili u neki razvojni proces koji počinje da liči na depresiju. Isti je trend i sa anksioznošću. Ali tu postoji jedna poteškoća kod uočavanja problema: depresija kod mladih je često zamaskirana. Bunt, razdraženost, bes, česte promene raspoloženja i navika, stavova, izražavanja emocija, povučenost ili preterana ekspresivnost su uobičajene, normalne pojave kod adolescenata. Takve pojave mogu nas vrlo često skrenuti s puta da uočimo pravi problem, kada ga ima. Razlike su vrlo suptilne i zato je neophodno da najbliže dečje okruženje, a to su pre svega roditelji, drugovi, zatim nastavnici, treneri, psiholozi i mi pedagozi, budemo vrlo pažljivi, racionalni i dobro informisani o tome šta se tačno detetu događa i kako razmišlja o svojim ličnim osećanjima i tajnama.

Sticanje poverenja kod deteta i tinejdžera je naročit izazov. Posledice, koje ono percepira da će imati ako se u školi čuje da on ima neki psihološki problem, takođe su barijera. Vešt pedagog zna kako da kod deteta stvori poverenje i opravdano uverenje da mu posle razgovora može biti samo bolje.

– Na samom početku se informišemo, recimo, kako deca jedu i kako spavaju. Previše ili premalo želje za spavanjem kao i prejedanje ili gladovanje mogu biti inicijalni signali za nas da trebamo da reagujemo. Depresija je suviše kompleksna, a svaki organizam deteta različito reaguje na probleme sa kojima se svakodnevno suočava. Zato je potrebno detaljno ispitati sve okolnosti da bismo pouzdano znali da li se radi o nekom stanju koje zahteva praćenje ili hitnu intervenciju.

Gubitak samopoštovanja, samopouzdanja, umor, usporen govor, težnja ka socijalnoj izolaciji, smanjena motivacija za rad, pa i za učenje, nestalna koncentracija, samim tim opadanje uspeha u školi, više loših ocena bez želje da ih popravi, ne dolaženje na nastavu, nezainteresovanost za događaje među drugarima koji su ga ranije zanimali i – najopasnije – posezanje za alkoholom i drugim psihoaktivnim supstancama kako bi nelagoda „nestala“, ključni su pojavni oblici problema koji mora biti tretiran. Ali svi se pitaju – zašto on nastaje?

– Depresiju uzrokuje kombinacija raznih faktora. Neki događaji koje osoba, pa i dete, vide kao nepovoljne po sebe, mogu biti samo okidači, jer i genetska predispozicija, kao i biohemijski disbalansi u organizmu, predstavljaju bitan faktor. Mi zaposleni u školi, stručni saradnici i nastavnici, smo prvi stepenik u otkrivanju simptoma i moramo uvek da ukažemo na to. Razgovori s detetom i njihovo oslobađanje, otvaranje da mogu nama da se povere bez straha, jeste nam osnovni zadatak. Ako se pokaže da je situacija teža, onda se moraju uključiti psihijatri. U našoj školi, iako su depresija i anksioznost u porastu, to su blaži ili srednji oblici; na sreću nismo imali mnogo slučajeva da je neko dete moralo na psihijatrijski tretman. Naš zadatak, takođe, je i rad sa roditeljima.

Na pitanje šta je kod pristupa roditeljima i u komunikaciji s njima najčešća prepreka, Sanja ističe inicijlano ili dugotrajno odbijanje roditelja da prihvate neki poremećaj ili odstupanje u ponašanju kod svog deteta. Kako kaže, oni najčešće to vide kao preterivanje u proceni ili kao slabost kod deteta koju ne bi smelo da pokazuje. Obe pretpostavke su obično pogrešne.

– Negiranje problema jeste samo po sebi problem. Ali u komunikaciji sa roditeljima uglavnom prevaziđemo tu barijeru.

Osim što može ostaviti trajne posledice i evoluirati u depresivna stanja koja će se javljati kroz ceo život, ograničavajući sposobnost osobe da se ostvari u punom kapacitetu, depresija nažalost ima svoju najtamniju stranu i kada se radi o mladima.

– Najgori mogući scenario je suicid. Postoje idnicije da se u broju dece sa poremećajima poput depresije, povećava i broj onih koji razmišljaju o samoubistvu, pa ga čak i počine. Deca i mladi sa takvim oblicima depresije imaju vrlo detaljan, razrađen plan kako to da izvedu, razmišljaju o različitim metodama, imaju vrlo razvijene namere i svest o tome šta nameravaju da urade sebi. Ako se primeti da dete pominje slične stvari, mora se s njim odmah razgovarati. S druge strane, najbolji mogući scenario, na sreću najčešći, je da dete, uz pravilan razgovor sa nama i sa roditeljima kroz relativno kratak period rada, prevaziđe nelagodu i nešto iz svega nauči, što mu može biti kasnije od velike pomoći pri suočavanju sa drugim poteškoćama u životu.

Sve je moguće popraviti, ključna je stvar ne bežati i ne sklanjati se od prvih simptoma, poručila je Glišović i dodala poruku roditeljima da je miran razgovor s detetom najbolja prevencija, čak i kada se dolaženje do takvog razgovora ne čini lakim poslom.

GMInfo

u idućem nastavku IZAZOVA PLUS:
Kako tretirati uticaj društvenih mreža na mlade – psiholozi i pedagozi na novom ispitu

povezani tekstovi:
IZAZOV PLUS: Uvod
IZAZOV PLUS: Svaka zavisnost od narkotika počinje sa „prvi put“
IZAZOV PLUS: Anksioznost i depresija kod mladih – pritisci i prepreke