• oktobar 21, 2019

Jedna korisna knjiga

foto:pixabay.com

O knjizi „Čačanizmi“ Radoja Jovanovića, rečniku lokalizama, arhaizama i tuđica u čačanskom (i ne samo čačanskom) kraju

Za čitaoce, najpre, probni test. Da li ste nekada čuli (možda i znali) ove reči: bešika (nije ljudski organ), vint, grdan (a nije ružan), doakati, đipiti, elebak, židak, zamašit, ispotekar, jatoran, kastile, lihtije, mašingever, naševalj, njokalica, oklembesiti, palocija, ripati, skobla, tutumalj, ćurlikati, urijezan, fišbajn, hrupiti, cvonjak, čkalja, džumle i štukator? Ako ste čuli, znate li im značenje?

Nabrojasmo, azbučnim redom, 30 reči koje su – ranije više, danas znatno manje – deo našeg narodnog govora. Neke reči su smišljene u samom narodu, druge su pozajmice, najčešće iz turskog i nemačkog, onakve kakve su ili unekoliko preoblikovane u duhu narodnog srpskog jezika.

Mi nabrojasmo 30 takvih reči, a Radoje Jovanović ih, na 200 stranica svoje knjige „Čačanizmi“ (Beograd, 2019), smesti oko 3.500.

Naziv knjige upućuje da ih je čuo i zapisao u čačanskom kraju, to jest, da knjiga predstavlja „rečnik lokalizama, arhaizama i tuđica čačanskog kraja“, kako je autor dopunio naziv svoje knjige.

No, njegovi „čačanizmi“ imaju mnogo širi prostor na kojem se – ako ne svi, a ono mnogi – mogu čuti, pogotovu u seoskim sredinama i od vremešnijih ljudi. Čak i reči za koje Jovanović drži da su lokalizmi, postoje i u govoru stanovništva severno, južno, istočno i zapadno od kraja na kojemih je čuo i zabeležio. A kad je reč o arhaizmima i tuđicama (varvarizmi), taj prostor se proteže, bezmalo, svuda gde se srpskim govori. Nije to manjkavost ove knjige. Naprotiv, ona time dobija veću važnost od one koju nam sugeriše autor.

Da potkrepimo to sa nekoliko primera koje možemo sresti i na području takovsko-rudničkog kraja.

I ovde se za niskog čoveka kaže – dozemljak; za glupaka i bilmeza – zevzek; smejati se napadno – keseriti se; beba, malo dete je – makanja; natutkati psa na nekog – napujdati; sito sa krupnim okcima –protak; sur, graorast – singav; prodati sve, ulivaditi – teslimiti; tiho govoriti da drugi ne čuju – ćućoriti; koji govori kroz nos je – unjkav; limeno lonče – cimenta; zameziti malo – čalabrcnuti; nervozan, naprasit – džandrljiv; traljav – šlampav…itd, ima toga podosta. Ove reči sa istim značenjem su u narodnom govoru valjevskog, užičkog i mnogih krajeva Šumadije.

Radoje Jovanović je obavio vrlo koristan posao. Jer, kako vreme odmiče, sve je manje ljudi koji konkretne pojmove označavaju rečima iz „Čačanizama“; moderna vremena donose u naš jezik „moderan“ vokabular koji karakterišu uglavnom anglicizmi, jer su oni sada „in“. Zapisano na hartiji je sačuvano od zaborava. U tom smislu ovaj Čačanin je na leksikografskom Vukovom tragu, jedan od mnogih sledbenika sastavljača „Rječnika“ (1818, potom znatno obogaćenog 1852).

Recenzent Miloš Bojinović, banjalučki profesor, je u pravu kada ističe da će „rečnik pobuditi interesovanje javnosti kao retka leksikografska jedinica“. Žalosno je što se nije našao neko od izdavača da ga prihvati kao božije davanje, već ga je autor, o svom „ruhu i kruhu“, štampao u skromnih 500 primeraka.

Boško Lomović, gminfo.rs

Violeta

Prethodni članak

Mestimično sa kišom, posle podne razvedravanje

Sledeći članak

Metalac dočekuje Kolubaru