• april 4, 2020

Kolumna: O NIN-ovoj nagradi, s povodom

foto: printscreen Fb NIN

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Bezmalo je zakonitost da se dobra ideja u nas, tokom realizacije, često izvitoperi u svoju suprotnost. Tako se dogodilo i sa NIN-ovom nagradom za roman godine. I nije od juče (traje to podugo) da svaki uži izbor i konačna odluka žirija budu dočekani s negodovanjem. U protekle tri godine, ne računajući upravo donesenu odluku, od tri romana godine, dva su posebno iritirala stručnu javnost i čitaoce. Najžešće se, u časopisu „Savremenik“, na NIN-ov žiri i na same romane, beše okomio S. Korda. Moram reći – s pravom, jer sam pročitao oba njegova reagovanja i pokušao bezuspešno da pročitam nagrađene romane.

Zato sam saglasan sa otvorenim pismom 18 pisaca, objavljenim u medijima na vest o najužem izboru od pet romana. Potrebno je da „vanumetnički kriterijumi u znatnoj meri budu podređeni umetničkim“, ističu pisci, ali se pri izboru romana godine u poslednje vreme, izgleda, dešava suprotno. Zato su umesna pitanja: koliko nâs može da nabroji imena autora i naslove nagrađenih romana u proteklih pet godina? u koliko primeraka su štampana prva izdanja (ne verujte impresumu); koliko su izdanja i u kojem tiraži imali nagrađeni romani? koliko su bili traženi u našim bibliotekama i čitani?

Ne podržavam poziv na bojkot, jer ne volim tu reč; ona ukazuje da se u rešavanju problema prenebregava dogovor, sleđenje razuma i logike. Treba podići glas u cilju promene stanja, iznalaženja rešenja. Jer, naša književnost treba da ima nagradu za roman godine. Najbolje bi bilo da u NIN-u shvate da su malo zastranili, da Kusturica, Kecmanović, Vuksanović, Bazdulj i drugi nisu pisali otvoreno pismo iz dosade, ljubomore, pakosti ili čega sličnog. Mada sumnjam da se u NIN-u može išta promeniti, za sada. Jer, kako ističu u pismu, „od trenutka u kojem su nezavisne novine NIN postale vlasništvo jedne inostrane privatne kompanije, taj negativan trend primetno raste“. Da, privatnik, pa još stranac, ima svoj interes, a redakcija i žiri su izvršioci radova vlasnikovog interesa, inače… Zašto bi plaćao žiri i davao autoru nagrađenog romana milion dinara, ako time ne ostvaruje svoj interes!

No, priznanje za najbolji domaći roman ne mora da se zove „NIN-ova nagrada“. Mogu da ga dodeljuju, recimo, Ministarstvo kulture, Narodna biblioteka Srbije, UKS ili neko drugi. Neko vreme bismo imali dve nagrade za najbolji roman, a onda bi jedan odustao, jer njegov izbor bi, kvalitetom, ponovljenim izdanjima i tiražom, te interesom čitalaca ukazivao da ne radi dobro.

Nota bene, izbor najboljeg romana godine treba da se nastavi, ali tako što će se nagradi vratiti početni ugled. Najpre otkloniti ono što ju je do sada degradiralo. Nezadovoljnika će i dalje biti, a uspeće se ako ih bude što manje.

Violeta

Prethodni članak

NIN-ova nagrada Saši Iliću za roman „Pas i kontrabas“

Sledeći članak

Izvršni odbor UNS-a: Novac na konkursima dati medijima koji poštuju Kodeks i medijske zakone