Kada smo supruga i ja, pre nekoliko godina, odveli dete prvi dan u školu, učiteljica je prisutnim roditeljima postavila pitanje na koje se trebalo izjasniti, a ticalo se toga da li će novi đaci učiti veronauku ili građansko vaspitanje. Kako sam očekivao žustru raspravu oko ove tačke, bar duplo dužu nego oko osiguranja učenika, to sam hteo da svojoj boljoj polovini prepustim početak diskusije, a da ja, ehh, slavodobitno poentiram.

Ipak, kako je početak septembra period kad se silira kukuruz, beru šljive i kupi otava, ostatak roditelja nije imao neku želju za daljom raspravom, pogotovu što je vreme bilo sunčano i toplo, pa neko uzviknu „Ma, veronauka, šta tu ima da se priča“, a ostatak ga plebiscitarno podrža. Ko mene pita šta ja želim za svoje dete, ko me pita da li sam ateista, koje sam vere, da li istu nosim negde duboko u duši, ljubomorno je čuvajući za sebe i svoje najmilije…

Elem, ovih dana se po medijima i društvenim mrežama mnogo buke podiglo zbog predloga jedne majke da se, valjda u cilju sprečavanja širenja korone, u školama upotrebi tamjan. A, Rišelje u fazonu, „ma mog‘o sam da ih nagovorim i da pošalju nekog druida da im bere zlatnu imelu“. Diskutuje se o opravdanosti korišćenja maski u školama, sad tamjan, šta je sledeće? Kažu zagovornici „dimne teorije“, da „tamjan ima mnogo lep miris“, „da se koristi u razne druge svrhe“ i šta sve ne.

Niko se ne seti da kaže da deci valja i vruća pogača, pa nikako da čujemo valjan odgovor na temu zašto đačka kuhinja ne radi na početku godine. Iznenađenje, šta? Lep miris? Super, namirišite svoje dete kad krene od kuće, nije zabranjeno. Zna se koje biljke podležu pod udar zakona. Konačno, i rum ima lep i miris i ukus, dodaje se u čaj, prave se kolači, a u školu bi mogao da udje preko književnosti, da Hemingveju odamo poštu. Kažu, koriste ga mnoge škole u svetu. Da, ali isključivo one sa crkvenim prefiksom u svom imenu, a to je, priznaćete, velika razlika, od imena, tradicije, mogućnosti…

Šta će da pale oni u Novom Pazaru, Bačkoj Topoli, Novom Sadu? Hoće li maske biti dovoljne za njihovu decu? Šta ćemo sa ateistima, sa onima što su alergični na miris tamjana, i konačno, da li sekretari škola treba u „Javne nabavke“ da ubace i stavku „tamjan“? Koje količine uzeti? „Ma, uzmi više, neće se baci“, kazuje direktor, a dežurni savetnik, preko ramena- „Jeste, jeste, direktore, što više stoji, miris je sve jači“.

A, deca sve to treba da udišu preko maski, nenaviknuti i nespremni na nova iskušenja. A, kad dođu kući, deca će se osećati na „bubnjare“ peći, usijane od nekvalitetnog uglja, olajisani pod i miris starih, kosih školskih klupa. Pa im ti to posle isperi ispod kože i kose…

E, ali, naravno da je narodu lakše poturiti priču o maskama i tamjanu, nego o katastrofalnom obrazovnom sistemu, sve praznijim školama, časovima za koje gotovo niko ne zna ni kada počinju, ni kada završavaju, ni ko ih pohađa. I, zato… Ma dajte nam dima, i u Vatikanu se tamo sve tako menja.

Goran Trifunović