• oktobar 21, 2019

Komentar: Na današnji dan…

foto: pixabay.com, ilustracija

GDE SMO BILI – NIGDE, ŠTA SMO URADILI – NIŠTA

Peti je oktobar devetnaeste godine dvadeset prvog veka. Petnaestak minuta od ponoći, dok ovo pišem, razmišljam o najuzaludnije protraćenim godinama u životu u ovoj državi. Od tog Petog okotobra 2000. godine, do ovog petog oktobra 2019. godine.men

Tačno pre devetnaest godina, otprilike u ovo vreme, upadam u prostorije tadašnje TVGM. Kolega Nikola Savić i ja, vraćamo se iz Kolubare. Tamo su rudari već nekoliko dana u štrajku. Četvrtog oktobra uveče, ka Kolubari krenulo je nekoliko desetina hiljada Beogradjana, Milanovčana, Čačana, Arandjelovčana, Valjevaca… Več na prilazu raskrsnici za kopove, pred Stepojevcem, sve zakrčeno. Nikola i ja stižemo taksijem, Televizija je već nekoliko dana u štrajku, nemamo službeni auto. Sa nama u kolima Pavle Brković, tadašnji lider lokalnog DOS-a. Dobijamo informaciju da u Kolubaru dolazi i Koštunica.

Stižemo do upravne zgrade, unutra su sindikalci. Stiže i Koštunica. Nakon sastanka sa predstavnicima rudara, obraća se gradjanima koji su se probili do upravne zgrade. Najavljuje da je sutra Dan D. Svi u Beograd.

U prostorijama televizije kolege nas očekuju. Ubacujemo nemontirani materijal. I idemo da malo odspavamo.

Sutradan ujutru dolazim u televiziju. Na Trgu, ispred, nekoliko hiljada ljudi. I dalje pristižu. Stiže i naš taksista od sinoć, Nikola i ja sedamo i krećemo sa njim pre kolone. U Majdanu, iza Šofer kafane, preko puta poprečen šleper. Izlazimo iz kola, izlazi i policija iza šlepera. Prepoznajemo mi njih, prepoznaju oni nas. Naši, Milanovčani. Prilazi komandir, „Pomerite auto pored puta, ide velika grupa ljudi iz Čačka, da vam ne oštete. Nećemo da se bijemo sa narodom, pustićemo, morali smo ovo da postavimo, naredjeno nam je“ priča nam u dahu komandir. Znamo se iz čaršije, uzdamo se u njegove reči. Naš vozač još nije ni stigao da se vrati u auto, iza staje crni golf. Izlaze trojica bez vrata, pitaju čiji je auto, mi kažemo naš, on pita ko je poprečio kamion, policijac kaže da su oni. U tom stiže i crna omega, izlazi Velja u trenerci, kaže policajcima da se sklone da ne bi bilo problema…Još ne završava rečenicu, stiže čačanska kolona. Šleperi Autoprevoza, cirade se pomeraju same od sebe, čini mi se, kamenice poleću kao iz katapulta ka policiji, grupa ljudi trči sa bejzbolkama, štanglama, šipkama…Poprečeni šleper je za manje od minuta u kanalu izmedju puta i brane na Rudniku. Ovi bezvrati kažu“ajte vi momci prvo, mi da se prikupimo. Ako opet bude blokada, vi samo u kraj, i čekajte nas“.

Sledeća blokada iza Ćelija. Poprečena komunalna cisterna, iza nje policija. Sad već iskusno sklanjamo auto na sporedni put. Ja sa kamerom hvatam poziciju. Stiže golf, za njim omega, opet izlazi Velja, i kaže“ ajde, bre, ljudi, ide velika masa, nemoj da vas bijemo“. Komandir policije ovde tvrdoglav. Ne popušta. Opet stižu šleperi, opet lete kamenice, opet dotrčavaju DOS-ovski specijalci, s tim što sad batine dobijaju i policajci i nesrećni vozač cisterne komunalnog preduzeća iz Lajkovca, koji nije smeo da je pomeri i odblokira put. Magistrala za petanestak minuta raščišćena, snimci kao sa ratišta. Policajci po kanalu, i cisterna u kanalu, ali, da se ne lažemo, nije ni bilo volje kod policije da ulazi u veći sukob. Vidi se da pristaju da budu pobedjeni i izgube bitku, računaju da Srbija dobija rat.

Do Beograda više problema nema. Čujemo i da iza Čačana idu Milanovčani. Ulazimo u Beograd, Ćulafa čeka autobus u Žarkovu, krenuo na posao. Stajemo da ga povezemo, pričamo mu šta je bilo usput, on još ne veruje da će nešto da se desi. Beogradjani krenuli na posao kao i svaki drugi dan, sve prodavnice otvorene, a mi već sedam dana molimo Mićala da nas pusti na zadnji ulaz, i da na spratu, inkognito, pijemo kafu, jer se i on pridružio bojkotu, pa ni u kafanu nismo mogli kao sav normalan svet.

Posle već dan ide svojim tokom, nagutasmo se suzavca, godinama sam ga posle osećao u nosu. Kada sam ga na Taksimu 2013. ponovo prisilno udisao sa Medenicom, dok smo izveštavali o pobuni protiv Erdogana, nisam ni pomišljao da ću ga se nekad uželeti.

A danas ga nekako priželjkujem. Jer on bi bio znak da se ovo društvo osvestilo, da ne pristaje da bude ponižavano, da vidi da je car go, da je sve laž, da smo od normalnog života bar sedam godina daleko.

Suzavac bi bio znak da ne pristajemo na poniženje. Da zaposleni u opštini mogu da oteraju u tri lepe onog ko im preti „posledicama“ ako ne udju u autobus koji ih vozi na poklonjenje vodji. Suzavac bi bio znak da zaposleni u javnim preduzećima mogu da oteraju u tri lepe i direktora koji im sa stola punog keša daje 40 hiljada dinara da uplate kao donaciju stranci u svoje ime. Suzavac bi bio znak da ne pristajemo da lopovi, pod formom rekonstrukcije Trga republike, kradu milione i ubedjuju nas da će kaldrma trajati sto godina. Suzavac bi bio znak da ne pristajemo da nas ubijaju na naplatnim rampama. Suzavac bi bio znak da nismo g…a kao zaposleni Namenske iz Lučana. Suzavac bi bio znak da ne pristajemo da nas izdajnicima zovu oni koji sa Pacolijem jedu škampe i piju vino po jahtama u Budvi. I, konačno, suzavac bi bio znak da ne pristajemo da nas ubijaju, kao Olivera Ivanovića, zato što mislimo da njihova politika nije dobra.

Suzavac bi značio da se Srbija probudila iz sna dugog sedam godina, u kome smo sanjali Željka Mitrovića, DJV-a i Marića, koji nas ubedjuju da to što sanjamo nije noćna mora. A mi obliveni hladnim znojem.

Peti oktobar nije doneo Srbiji sve ono čemu se nadala. Ali, Peti oktobar doneo je Srbiji slobodu. Žuti su, zbog ogromnog lopovluka, zbog izneverenih nada, zbog upropašćene privrede, zbog zloupotrebe medija, smenjeni na slobodnim izborima.

I tada je Srbija, opravdano smenjujući tu lopovsku kliku, sebi potpisala smrtnu presudu.

Sada slobodnih izbora nema, na vlasti su lopovi još gori, a na izbore nas izvode u crnim džipovima bez tablica.

I zato, dok se na srpskim ulicama ponovo ne oseti suzavac, slobode u ovoj zemlji neće biti. A dotad, gde smo bili – nigde, šta smo uradili – ništa!

 

Petar Jeremić

Violeta

Prethodni članak

Devetnaest godina od Petog oktobra

Sledeći članak

Daj pedalu raku – U Srbiji godišnje oboli oko 4.000, a umre oko 1.600 žena