• novembar 15, 2019

Komentar s povodom; A psi, grizu li, grizu

foto: arhiva, gornjimilanovac.rs

Piše B. Lomović

Nije prvi put da se, istim povodom, oglašavam, jer se taj povod ponavlja i kraja mu se ne vidi. Reč je o zulumu lutajućih kerova. Oni nisu ničije vlasništvo, napušteni su i postali društvena briga. Opštinski većnici u Gornjem Milanovcu su ponovo odlučivali, poslednjeg oktobarskog dana, o „nepočinstvu“ pasa lutalica i ponovo odrešili budžetsku kesu kako bi obeštetili oštećene građane.

Naime, 11 građana, uglavnom iz grada, podnelo je zahteve za naknadu štete nastale ujedom ničijih pasa. Takođe, 23 domaćina-stočara tražilo je da im opština plati štetu nastalu pokoljem ovaca. Jer, ako psi nisu ničiji, podrazumeva se da su – opštinski. Većnici su stavljeni pred svršen čin i odlučili su: 315.000 dinara licima koje su psi ugrizli za ruku ili nogu; 509.000 dinara vlasnicima nekoliko desetina ovaca stradalih od čeljusti kućnih ljubimaca kojih su se vlasnici odrekli. Sve u svemu – 824.000 dinara. Znamo da taj iznos nije bio jedini izdatak u ovoj godini u ovu svrhu, a biće još troška do 31. decembra. Jer, psi i dalje grizu, zar ne!

Nisu milanovački većnici krivi što, svaka tri-četiri meseca, donose ovakvu odluku. Nisu krivi ni većnici u drugim (može se reći svim) gradovima i opštinama u Srbiji što parama poreskih obveznika plaćaju harač za štete četvoronožnih zulumćara. Oni samo primenjuju zakon (ili neki drugi pravni akt) po kojem su psi lutalice zaštićeni od tamanjenja i za koje su stvoreni azili po principu punih pansiona. Isto tako, većnici primenjuju i odluke svojih parlamenata o obaveznoj naknadi štete koju lutalice učine, naravno, lutalice van pomenutih azila. A njih je neuporedivo više van azila nego u azilima.

Dakle, problem sa psima lutalicama je državni problem. Pitanje je zašto država ide linijnom manjeg otpora: podmiruje sa više stotina miliona, možda i milijardom dinara godišnje pasja zlodela, umesto da nađe rešenje koje će biti znatno jeftinije? Koje i kakvo? Teško je to pitanje za pisca ovog teksta, sigurno nije lako ni za državu. Ali, mora se iznaći, zajedno sa veterinarskim službama, kinolozima, nevladinim organizacijama koje su od ničijih pasa napravile indijske krave i zorno ih štite, sa pravnim i drugim stručnjacima. Mora se drugačije rešiti, jer rešenje nije u pasivnom posmatranju i „drešenju kese“ za svaki ujed, za svaku zaklanu ovcu. Ovo je preraslo u hroničnu bolest za koju društvo (za sada) nema leka. Ima ga i za mnogo teže bolesti, mora se naći i za ovu.

 

Violeta

Prethodni članak

Cena poreza na imovinu ostaje nepromenjena

Sledeći članak

Baš neobičnu odštetu mora da plati penzioner Radomir Vučićević