Kao i ove, i pre 17 godina je 12. martovski dan bio lep, topao i sunčan. Pamtim to najviše po tome što sam tog dana prvi put te godine obuo „starke“, a kad njih obuješ, zna se… zbogom zimo. Radio sam drugu smenu na tadašnjoj TV „Gornji Milanovac“, pa sam se radovao što se nije očekivalo nekog naročitog posla, što je značilo i da će moći da se „starke“ protegnu po čaršiji.

Na putu do posla, sa radija se čula vest da je pucano na premijera. „Ih“, pomislih naivno, „opet neko spinovanje, opet neka priprema strahovlade, opet neko igra ulogu žrtve“. Naivan, glup, zlonameran… zovite me kako hoćete, ali, tek sam kasnije uvideo da neki drugi, u nedostatku pravih kvaliteta, vladaju na način na koji sam ja mislio.

Druga smena se, umesto „laganice“ pretvorila u nešto što se pamti čitavog života. Uostalom svaki Amer pamti gde se nalazio u trenutku kada je ubijen Kenedi. Sa dvojicom kolega sam pošao za Beograd, da izveštavamo sa mesta ubistva i sa ostalih mesta gde se nešto bude dešavalo.

Proveo sam mnogo beogradskih dana i noći, ali, takvu tišinu u glavnom gradu nisam čuo ni pre ni posle. Čini mi se da ni tramvaji nisu zvonili. Voleo bih da je ta tišina bila iz pijeteta prema streljanom čoveku, ali, što sam stariji, sve sam uvereniji da je taj prividni mir stvarao strah. Pa, ako neko može tako brutalno, u sred bela dana da ispred zgrade Vlade ubije prvog čoveka države, šta onda ostali da očekuju? Šta nama, običnim smrtnicima ostaje?

Nekoliko časova kasnije, u tadašnjem sedištu Demokratske stranke, u Krunskoj, održana je konferencija za medije, odnosno, pročitano je kratko saopštenje, bez dozvole za postavljanje pitanja. Iako su svi delovali skrušeno, neki možda i ozbiljno pogodjeni smrću čoveka koji ih je sve doveo na vlast, moje oči su gledale, a um počeo da se otvara. Isto kao što je ubistvo Branivoja Milinovića na devetomartovskim demonstracijama označilo početak mnogo toga lošeg, ubistvo Zorana Djindjića nas je sve vratilo u zlokobne 90-e. Možda i nepovratno…

Goran Trifunović