I mi, kao i oni u Tvrđavi, čamimo u stanovima i kućama u utvrđenja pretvorenim. Oni se brane od iznenadne najezde nevidljivih Tatara, mi od nevidljivog virusa. I branioci Tvrđave, u romanu, i skriveni od virusa, u stvarnosti, navikavaju se na nove uloge.

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Dug dan kao careva godina. Spas i lek – čitanje. Spas od klaustrofobije kojoj smo predati ovoga proleća, lek od mogućih posledica. Po um, pre svega. Čitam što sam davno čitao spremajući ispite na fakultetu: Andrićeve oglede o Vuku i Njegošu i Omerpašu Latasa; Isidorine Zapise o mome narodu; pokoju novu-staru knjigu za koju nisam ni znao da leži na policama moje biblioteke. Prvi put pročitah Ljosine Avanture nevaljale devojčice i Tatarsku pustinju Dina Bucatija.

U najkraćem, za one koji nisu i neće čitati Bucatija, kao i za one koji će ga ipak pročitati. Bucatijev ima u svakoj „Laguninoj“ knjižati.

Mladi poručnik Đovani Drogo dolazi u Tvrđavu Bastijani na dužnost na kojoj će, nada se, ostati nekoliko meseci (tako su se nadali i drugi oficiri kad su ovde stizali). Avaj, ostaje godinama, njegov mentalni sklop se prilagođava volšebnoj atmosferi. Tvrđava je na obronku negostoljubive planine, odsečena od sveta; pred njom se u beskonačje širi preteća pustinja. Tvrđavu valja braniti od imaginarnih Tatara što će, možda svakog časa, nagrnuti preko pustinje. I tako, ređaju se dani, meseci, godine, navika postaje život. život se pretvara u besmisao da bi se besmisao ustoličio kao smisao.

Roman je fikcija, fantastika, magičan, alegorična priča, avanturistički, čudesan, traje u jednoj veštačkoj scenografiji karaule u kršu i pustinje sa izmaglicom u daljini. Ne zna se ni mesto ni vreme, pa tako može da se događa na svakom mestu i u svakom vremenu. Nemogućnost smeštanja u konkretno vreme i realan prostor čine ovo delo univerzalnim, za sva vremena i bilo gde, pa Jan Martel neće skrivati divljenje: „Predivan roman koji blista poput fatamorgane, stavljajući u oštar fokus uspon i pad naših ambicija i nemilosrdnu eroziju vremena. To je priča o Đovaniju Drogu – ipak, koliko će se nas prepoznati u njemu!“

Uočljiva je sličnosti između Tvrđave Bastijani i nas danas. I družina Đovanija Droga je, kao i naš svet u proleće 2020, zarobljena u zidinama. I mi, kao i oni, čamimo nedeljama u stanovima i kućama u utvrđenja pretvorenim. I branioci Tvrđave, u romanu, i skriveni od virusa, u stvarnosti, navikavaju se na nove uloge (živ se čovek na svašta navikne); oni što ih dužnost i vojnička čast na to obavezuju, mi što želimo da preživimo u nadi da „neće ovo dugo trajati“. I oni i mi smo u iščekivanju: oni da pobede nevidljivu (nepostojeću) hordu i vrate se u grad, u civilizaciju; mi da pobedimo nevidljivu koronui vratimo se svakodnevnici dostojnoj čoveka. Oni su uveliko naviknuti na karantin, mi se navikavamo. U svemu se prepoznaje beketovsko „čekajući“, dakle vreme čije se kapi otkidaju, osipaju i nepovratno otiču, odnoseći dragocene trenutke života i ambicija. Štaviše, podseća i na prustovsko izgubljeno vreme (temps perdi) koje, svojim proticanjem i korozijom, rastače biće.

O Bucatiju (1906–1972) još i ovo, ali više o nama. Dino Bucati beše novinar i veliki književnik italijanski. Započeo je u „dučeovskoj“ Corriere della Sera. Od 1930. godine je saradnik nedeljnika milanske federacije fašista Il Popolo di Lombardia. U Musolinijevoj ratnoj floti je učesnik u više bitaka protiv Engleza i Francuza. A kad se rat okončao, Bucati je nastavio svoj novinarski i književni posao. Bez hapšenja, saslušavanja i suđenja zbog služenja Dučeu.

Da je slučajno Bucati rat proveo u jedinicama (imao je oficirski čin) Nedićeve vojske, četnika Draže Mihailovića ili, nenaoružan, u Radio Beogradu, koristeći se svojom profesijom da do hleba dođe i preživi, verovatno bi „fasovao“ robiju ili bio streljan zbog služenja neprijatelju. Isto onako kako su u našoj prestonici i drugim gradovima Srbije prošli univerzitetski profesori, novinari, glumci i drugi intelektualci. Srećom, takvo i toliko ideološko slepilo nije vladali u Italiji po slomu fašizma.

Naprotiv. Bucatijev predratni (svakako i posleratni) doprinos nacionalnoj književnosti je, na tasu terazija, odneo veliku prevagu nad „štetom“ koju je počinio tekstovima u novinama ili na krstarici „Fiume“ i ratnom brodu „Trieste“. Odvagali su dobro i pravedno njegovi sunarodnici-pobednici. A znao je i Borhes šta govori kad je rekao: „Postoje imena koja buduće generacije neće dopustiti da se zaborave. Jedno od njih je zasigurno – Dino Bucati“.

Tatarska pustinja je napisan 1939, a objavljena 1940. godine, dakle kad je zapaljena buktinja rata koja će odneti desetine miliona života. Roman je odraz nastalog irealnog vremena, ali ga, snagom svoje imaginacije, i nadilazi.