• april 4, 2020

Lični stav: Vanredno stanje iz ugla jedne učiteljice…

foto: pixabay.com

Već nekoliko dana nisam u svojoj „radosnoj“ učionici… Nisam na svom mestu, na kome bih trebala da budem… Sedim kod kuće, radeći kao isto svoj posao… Ali ipak, nešto nije u redu!

Nije u redu to, što ne vidim svoje pčelice… Nije u redu što ne doručkujemo zajedno… Nije u redu što ne delimo osmehe i tajne… Jer sve bi trebalo da bude kao što je bilo, ali nije!

Nije u redu što sam uživala radeći, a sada sam zatrpana gomilom obrazaca i pristupa platformama za realizaciju nastave na daljinu… Niko me nije pripremio za ovo, niko me nije obučio za ovo. A toliko sam imala stručnog usavršavanja, samo ne sa ovom tematikom…

Zato se ne osećam kako treba, nisam bolesna, ne plaši me virus koji se pojavio i koji me odvojio od mog raja, mog malog carstva, moje učionice i mojih učenika!

Šalju nam raznorazne obuke, vebinare… on lajn seminare, tipa „Učenje na daljinu u 10 koraka“… Kažu obavezno je! Ministarstvo prosvete ima toliko novih ideja, kako da nas odvoji i od primarne porodice, oduzevši nam i ono malo našeg „Ja“ što nam je preostalo.

Nemam oslonac, nemam podršku, a trebalo bi da je imam u ovakvoj situaciji, baš kao što bi trebalo da je imaju sve moje kolege! Znam da su zdravstveni radnici u prvim borbenim linijama, i stvarno im ja kao prosvetar duboko zahvaljujem i imaju moj najdublji naklon… Ali mi , koji smo u državi oni koji se istinski trude da opismene male ljude, da nekad budu ti isti lekari koji će nas lečiti zaslužujemo bar malo razumevanja, oslobodivši nas mnogobrojnih nametnutih zadataka koje su smislili neki ljudi, koji izgleda nisu shvatili suštinu obrazovanja i vaspitanja. Jer kako ja da se bavim svojim učenicim ovih dana, kako da im pružim pomoć i povratnu informaciju koja se od mene očekuje, ako sam pritisnuta teškim kamenom…

Kamen ću pomeriti, ali će biti kontraproduktivno! Zašto? Zato što ću ja sesti za računar, obučiti se na obrazovnoj platformi, savladaću nekoliko veb alata, pohađati onlajn seminar, razmenjivaću iskustvo sa kolegama iz cele države, napisati operativni plan u vanrednom stanju… A onda će me moja deca pitati: „Mama, šta ima za ručak?“, a ona druga deca koja su isto moja, moji divni učenici, čekaće me da se javim i pitam kako su razumeli lekcije na RTS-u, da li ima je potrebno dodatno objašnjenje…

I PITAM JA VAS, KOJI ČITATE OVE REDOVE, GDE JE TU ŽIVOT? Pa nema ga, uopšte… Nestao je, a nisam zaražena virusom! Zaražena sam nečim drugim, mnogo gorim! Zaražena sam ljudima koji ne misle na budućnost dece, zaražena sam ljudima koji nemaju osećaj empatije, ljudima željnim dokazivanjem moći i nametnute prisile. A kažu da treba da posebno obratimo pažnju na individualne sposobnosti svakog učenika! Da, mi to radimo… Ali niko ne obraća pažnju na naše individualne sposobnosti. Mi učitelji, smo ipak, samo ljudi! Jedino što kod nas postoji mnogo veće srce… Koje kuca, svaki dan, sve jače i jače!!!

Jer sve će ovo proći…

Katarina Ilinčić

Violeta

Prethodni članak

Vučić: Od sutra zatvaranje granica za drumski, železnički i rečni saobraćaj, zabrana međugradskog

Sledeći članak

Bez vode…