POSLEDNJE VIĐENJE SA OCEM

Dve godine pre atentata na svoj život i vladavinu 1868. godine, knez Mihailo svog vanbračnog sina šalje na školovanje u Švajcarsku, gde se 1867. viđaju poslednji put

Piše: Milorad Bošnjak

      

NEKOLIKO  meseci od prekrštavanja Velimira Mihaila Teodorovića  u pravoslavnu veru 1866. godine, otac knez Mihailo šalje ga na daljnje školovanje u Švajcarsku, u privatnu „Olivijerovu gimnaziju“ na Šatel Venelu, kod Ženeve. U ovu elitnu školu odveo ga je, po pristanku Mihaila, knežev sekretar Šarl Betan.

Desetogodišnji boravak i školovanje u Beogradu potpuno su duševno preobrazili mladog Velimira, posle njegovog ne baš prijatnog osmogodišnjeg življena uz majku Mariju Berhauz i očuha lekara u Štajerskoj.

Godine 1867. na svom povratku sa Svetske izložbe u Parizu, knez Mihailo svraća u Ženevu, da vidi Velimira. Na rastanku, knez je sina obdario i skupocenim prstenom. Sudbina je, nažalost, udesila da to bude njihovo poslednje viđenje… Jer, već iduće godine knez Mihailo je ubijen u beogradskom Košutnjaku, na žalost i zgražanje rodoljubivih Srba, prijatelja i saveznika u Evropi, nadasve svog jedinog potomka Velimira.

Kneževi planovi za Velimira?

KNEZ Mihailo je, van svake sumnje, imao velike planove sa svojim sinom Velimirom Mihailom Teodorovićem. Da li bi ga u protivnom slao u elitne škole?! Ali, koje i kakve planove? Konkretan i korektan odgovor na ovo pitanje možda će zauvek biti nepoznat… Traganje nas ne dovodi do dokazanih (f)akata o ličnim odnosima Mihaila i njegovog jedinog potomka, ni do činjenica o mogućim državničkim ( ali i privatnim) namerama kasnijih vladara iz doma Obrenovića – kneza pa kralja Milana, te kralja Aleksandra Obrenovića – u vezi sa svojim rođakom Velimirom. Mada samo krvnim, a ne rođenim u zakonitom braku kneza Mihaila.

Na pojedinim Internet portalima, ima tvrdnji da ga je Mihailo pripremao za budućeg kneza Srbije, o čemu ima dosta sporenja. Njih ovde nećemo ponavljati.

Kakav takav trag o Mihailovom planiranju sinovljeve uloge u Srbiji, možda se  može nazreti iz ovog podatka: već početkom 1868. godine, nekoliko meseci posle njihovog poslednjeg susreta u Ženevi, Mihailo je odlučio da Velimiru na školovanju u Švajcarskoj pridruži poverljivog oficira, i to zeta Milutina I. Stojanovića, Velimirovog vaspitača u Srbiji posle Steve Todorovića.

Sam Velimir, u svom kasnijem životu, nije isticao svoju vladarsku pretenziju. Kada je govorio ili pisao o svom ocu, koristio je izraz „pokojni knjaz“. Po sačuvanoj službenoj korespodenciji, Velimira su zvali „pitomac knjaza Mihaila“.

Nasledstvo kneza Mihaila

 EGZISTENCIJALNA situacija gimnazijalca Velimira te 1868. godine, na školovanju u Švajcarskoj, posle smrti oca, jedinog uzdržavatelja, postaje kritična. Knez Mihailo se oglušivao na najozbiljnija upozorenja da će biti ubijen. Verovatno je zato izdahnuo bez testamenta? Po zakonskim paragrafima, jedine naslednice imanja kneza Mihaila bile su njegove dve sestre.

Zahvaljujući Kneževskom namesništvu i susretljivosti tih Velimirovih tetaka, pogotovo Perke, Velimir posle očeve smrti nasleđuje imanje Obrenovića „Negoje“ (selo-spahiluk u Rumuniji) i trideset hiljada dukata u rumunskim ruralnim obveznicama. Time su mu izdržavanje i školovanje bili osigurani. Kako je tada bio još maloletan, dodeljena su mu tri staratelja: njegov kršteni kum mitropolit Mihailo, predsednik Kasacionog suda Đorđe Petrović i predsednik Narodne skupštine Živko Karabegović, poznati beogradski trgovac. 

Sastav i društveni rang staratelja određenih Velimiru, dokazuju da su kneževski namesnici o sinu pokojnog kneza Mihaila vodili dostojnu brigu i garantovali mu sigurnu budućnost. Staratelji su za najpotrebnije smatrali, da se mladi naslednik obrazuje, kako bi mogao da vodi i imanje u Rumuniji, koje je nasledio. Zato ga šalju na Poljoprivrednu akademiju u Hohenhajmu, u Nemačkoj, gde on studira do leta 1870. kada je navršio 21. godinu života, onovremenu granicu punoletnosti. 

Kao punoletnom, staratelji su mu predali spahiluk „Negoje“ na raspolaganje po slobodnoj volji. Ovo imanje je tada bilo u ugovornom zakupu, sa godišnjom rentom od 50 hiljada dinara. 

Još pre navršenog punoletstva, staratelji su prihvatili Velimirovu molbu iz Hohenhajma, i odobrili mu kasniji prelazak na Univerzitet u Minhenu, da studira državno-pravne nauke. Velimir se tako nastanio u prestonici Bavarske, gde je proveo sav ostali deo života. 

Srbiji zaveštao sve, spasao Narodno pozorište

DRUŠTVENI život mladog Velimira u Nemačkoj ličio je na život kneževića Miloša Obrenovića u Berlinu. Bio je to sin Jevrema, rođenog brata knjaza Miloša, otac kasnijeg srpskog kneza pa kralja Milana, naslednika ubijenog kneza Mihaila na prestolu. Velimir je u minhenskim elitnim krugovima priman s uzvišenim poštovanjem. Poznata su njegova dobročinstva siromašnim srpskim đacima u Nemačkoj, o čijoj zahvalnosti svedoče njihove kasnije beleške.

U Bavarskoj, đački mecena Velimir nikad nije zaboravio pravu otadžbinu, Srbiju, kojoj za vreme srpsko-turskih ratova iz Bavarske šalje velike novčane priloge za ratne potrebe. Kad je izbio srpsko-bugarski rat 1885. godine, naređuje da se sa njegovog imanja „Negoja“ u Rumuniji u Srbiju pošalje sedamsto svinja, za ishranu vojske. 

Postoje svedočanstva o njegovim izdašnim novčanim prilozima Narodnom pozorištu u Beogradu, kojem je osamdesetih godina 19. veka zbog finansijske krize pretilo zatvaranje. Pozorište je utemeljio njegov otac, knez Mihailo.

Daleko od Srbije, koju je javno priznavao kao svoju jedinu domovinu, Velimir je živeo u setnim uspomenama na onih deset godina koje je u njoj proživeo. Vođen sećanjima na tu lepu deceniju svog detinjstva, na pripadnost srpstvu, na svog poštovanog oca, u četrdesetoj godini života, u dobi kad ljudi na to obično ni ne pomišljaju, napisao je svoju – „Poslednju volju“! Devet godina pre svoje smrti.

     “Moja želja, da svojoj Srbiji pružim sve, da joj budem od koristi makar i posle smrti, obuzima celu moju dušu” – glasi deo njegovog testamenta, kojim je Srbiji ostavio sve što je imao, da time ona raspolaže posle njegove smrti. 

Izdao ga – najbolji prijatelj

PO isteku ugovora o rentiranju svog imanja „Negoja“ 1878. Velimir ga predaje na upravljanje svom najboljem prijatelju iz detinjstva, sa punim poverenjem. “Evo ti imanja, pa upravljaj njime kako najbolje znaš i umeš, a od prihoda živećemo zajedno”  – zapisao je.

Ali, „prijatelj“ je „Negojom“ manipulisao! Velimir ubrzo saznaje, da je “Negoja” – prezadužena! Da je ne izgubi, iz korena menja svoj život. Da bi sa nje skinuo omču dugova, uzima konsolidujući zajam od 400 hiljada dinara kod „Credit foncier rural“  u Bukureštu, prodaje svoju velelepnu vilu na obalama Tegeriskog jezera. Naglo se povukao iz javnog života i živeo skromno.

      „Borba za to imanje, sveto nasleđe od mog pokojnog oca i knjaza, i predaka, za mene je sveta. Svaka pomisao na krađe, koje je učinio moj nelojalni prijatelj, muči me i peče“ – objasnio je u svojim retkim beleškama.

Vremenom, tako izazvana skromnost i povučenost mu postaju stil života. I kad su dugovi „Negoje“ svedeni na minimum, nastavlja da živi povučeno. Ipak je u otmenim krugovima, gde se znalo za te njegove muke, ostao cenjen. 

Međutim, napori za spas „Negoje“, razočarenje neverstvom prijatelja i brojni stresovi, postepeno su mu nagrizali dušu i telo. Vrlo oslabljeno, srce Velimira Mihaila Teodorovića prestalo je da kuca u subotu, 31. januara 1898. u 20 časova, u Minhenu. Umro je u 49. godini života.

Sahranjen je na groblju u Minhenu. Na poslednji ispraćaj došli su mu srpski đaci iz nemačkih gradova, čak i oni kojima zbog spašavanja „Negoje“ nije stigao da pomogne. Svom dobrotvoru i počasnom predsedniku, odužio se i pevački hor Srpskog akademskog društva „Srbadija“, isprativši ga u grob žalobnom pesmom.

Zadužbina „Velimirijanum“

NAJVEĆI deo svoje imovine Velimir je, testamentom, kako smo istakli, zaveštao otadžbini, Kraljevini Srbiji. Time je, po uputstvima „Poslednje volje“ koju je ispisao i overio devet godina pre svoje smrti, nakon nje finansirano unapređenje nauke, umetnosti, industrije i zanatstva u Srbiji, po uzoru na zadužbinarski kodeks njegovih predaka Obrenovića.

Po Velimirovoj uputi, fondacija je imala potrošački i profitabilni, preduzetnički karakter. Njome su školovani daroviti siromašni đaci i studenti, doškolavani nastavnici, nagrađivani zaslužnici za razvoj pomenutih oblasti, pomagane njihove porodice. Imenom zaveštača, fondacija je nazvana „Zadužbina Velimirijanum“. Testamentom je predviđeno, da njome rukovodi Državni savet. Na žalost, ni ostvarenje ovako materijalno vrednog i plemenitog zaveštanja nije prošlo bez problema. O decenijskom kašnjenju ispunjenja fondacije, svedoči sačuvani akt Državnog saveta.

      “Godine 1909. Zadužbina Velimirijanum spadala je, po veličini fonda, u red najvećih zadužbina u Srbiji. Ona bi bez sumnje bila od svih njih materijalno najjača, da je volja plemenitog zaveštaoca mogla biti ostvarena kako ju je on u svom pisanom zaveštaju iskazao, i da je glavni objekat zaveštanja – veliko imanje Negoje u Rumuniji, celo i neokrnjeno – prešlo u nasleđe srpskoj državi i na rukovanje Državnog saveta. Tek posle punih deset godina od smrti velikog dobrotvora, ostaci njegovog imanja u Rumuniji mogli su biti predati Državnom savetu na upravljanje 1908. godine. Sve to dugo vreme proteklo je u raspravi nasleđa i u parnicama pred rumunskim sudovima…” – glavni je deo tog akta.

Uzrok ovog besmislenog kašnjenja bile su komplikacije u međudržavnim odnosima na relaciji Bukurešt-Beograd, možda i šire. Na kraju, „Negoja“ je ipak prodata, od te prodaje u fond zadužbine uknjižena svota od 1.160.871,95 dinara, 1908. godine predata na upravljanje Državnom savetu. Sa svim kasnijim novčanim prilivima od Velimirove zaostavštine Srbiji, fond je stvarno počeo sa radom 1909. godine, sa sumom od 1.700.000 dinara u zlatu. Državni savet se već krajem 1909. u svom izveštaju o fondaciji „Velimirijanum“ hvalio njenim konačnim ozakonjenjem.

     “Tako će se ipak u dovoljno obilatoj meri moći vršiti volja osnivaoca zadužbine, koja je, pored testamenta njegova, ogarantovana i naročitim zakonom. Ono, što ovu znatnu zadužbinu čini još korisnijom, jesu liberalne i prostrane odredbe njenog tvorca o rukovanju zadužbinom, i o upotrebi prinosa fonda, koje su odredbe unesene i u Pravila zadužbinska, kako ih je pripisao Državni savet. Svaki dobrotvor, koji svojom poslednjom voljom omogući nastanak slične fondacije za dobrobit svog naroda, stiče pravo na večno sećanje svog naroda.

     A pogotovo na zahvalnost svih koji su imali udela u uživanju dobrotvorovog blagodejstva. Na savremenicima je dužnost, da od zaborava sačuvaju dobrotvorovu istoriju života, makar i skromnu po sačuvanim podacima, koji je neobičan po svome poreklu, pun odličnih osobina u svome trajanju i pri kraju obeležen velikim delom” – završetak je izveštaja Državnog saveta.

 VELIMIROVE MOŠTI U BEOGRADU

ŽELJA ovog Obrenovića da ponovo bude u Srbiji, ispunila mu se tek posle smrti. Testamentom, Velimir je odredio i da beogradska opština prima znatan prihod od fondacije, za ulepšavanje grada. Godine 1909. ona za Velimirov grob ustupa naročito mesto, pre nego je Državni savet, rukovodilac zadužbine, zemne ostatke velikog srpskog dobrotvora preneo iz Minhena u Beograd. O prenosu Velimirovih moštiju u otadžbinu, Državni savet piše:

      „Tako se bar posle smrti ispunjava njegova žarka žeqa za života: da bude u svojoj otadžbini. A najlepši i najdugotrajniji spomen biće samo besmrtno delo namenjeno pomaganju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanata – a to će reći: sviju grana života narodnoga“.

Dobrotvoru Velimiru, vandali su u godinama, kad se ime a kamoli doprinos Obrenovića pod vlašću dinastije Karađorđević nisu smeli spominjati – oštetili grobnicu…

 KO JE UZEO BLAGO?

FONDACIJA „Velimirijanum“ je sa radom prestala naprasno, bez ijednog akta o njenom gašenju, koje, koliko se zna, nikad nije ni ozvaničeno. Po podacima Državnog saveta, pouzdano se zna da su velike sume novca iz nje ostale nepotrošene. Opravdano je pitanje: šta se dogodilo sa novčanim i depozitima u zlatu iz „Zadužbine Velimirijanum“? Ko je uzeo to blago? Možda će i ta istina jednom izaći na videlo.        

       Povezani tekst  –  Malo poznati životopis jedinog potomka kneza Mihaila Obrenovića – vanbračnog sina Velimira Teodorovića (1)