Privatan život bezmalo ne postoji. Ali postoji neizbežna briga za najbliže. S druge, preciznije prve strane, je Hipokratova zakletva, stanovništvo koje na kraju samo od njih zavisi i očekuje spas, nepoznat neprijatelj, visoka smrtnost, menjanje protokola lečenja i organizacije posle, traumatične slike u medijima, strah od najgoreg scenaria po druge  i sebe stalno je u glavi prisutan godinu i po dana u kontinuitetu… Niko nije morao da se bori na više frontova i sa više „demona“ u sopstvenim mislima od lekara u pandemiji kovida. Ovaj nastavak „Me(n)talne ograde“ GMInfa, posvećujemo njihovim iskustvima i njihovoj hrabrosti.

Pandemija COVID-19 je doprinela da problemi mentalnog zdravlja budu izraženiji i vidljiviji nego inače, jer se veliki broj ljudi po prvi put suočava sa psihičkim tegobama. Dok se raspravlja o novim merama za borbu protiv koronavirusa, uvođenju kovid propusnica i o trećoj dozi vakcine, tema mentalnog zdravlja poslednjih dana postaje aktuelnija, iako na negativne posledice unazad duže vreme upozoravaju SZO i stručna javnost. Prema najnovijim podacima oko 400.000 ljudi u Srbiji ima probleme vezane za depresivne poremećaje, a oko 370.000 probleme vezane za anksiozne poremećaje, anallizira najpre za naš portal doktorka Radmila Todorović Vujošević, psihijatar Opšte bolnice u Gornjem Milanovcu. Prema njenim rečima, veliki broj ljudi se sada po prvi put suočava sa problemom mentalnog zdravlja uopšte.

Svi ljudi mogu da „puknu“; niko nije u potpunosti zaštićen, navodi dr Todorović Vujošević, a česta izloženost stresu, ili hroničan stres, uvek su faktori rizika da osoba razvije neki psihološki poremećaj, jer mehanizmi prevladavanja (odbrane), koje svi imamo u različitim formama, ponekad nisu dovoljni da se izađe na kraj sa stresom. Svi imamo „slabe tačke“ ili „tačke loma“, samo je neko od trske, a neko od čelika.

– Tako je i sa zdravstvenim radnicima. Svi mi imamo radne obaveze, neke svoje zadatke. Takođe, imamo i porodice i porodične obaveze. Na kraju, i mi smo ljudi sa „slabim tačkama“, odnosno sa mehanizmima odbrane protiv stresa, kako zrelim, tako i nezrelim, – podseća Todorović Vujošević. – Samim tim, više ili manje, podložni smo psihičkim destabilizacijama i nastanku raznih vrsta psihičkih poremećaja: anksioznih i depresivnih poremećaja, akutnih psihotičnih reakcija, ali i težih mentalnih oboljenja. Zbog svega navedenog, mogu reći da je bilo zdravstvenih radnika koji su se obraćali za pomoć zbog psihičkih destabilizacija, uglavnom u blažem stepenu: izražena strepnja za porodicu, nesanica, kolebljivost volje Zavisno od težine simptoma, nekada je i sam razgovor mogao biti od pomoći. Ređe je bilo neophodno i lečenje lekovima, anksioliticima i antidepresivima.

Prema njenim rečima, usled dugotrajnog i zahtevnog školovanja, potom i kroz višegodišnji rad sa pacijentima, ličnost lekara sazreva do te mere da se mora suočiti i sa najtežim izazovima, kako sa lečenjem pacijenata, tako i sa pozitivnim i negativnim ishodima lečenja. Zdravstveni radnici u Gornjem  Milanovcu koji su, pored redovnih obaveza, angažovani i u kovid ambulantama i na kovid odeljenjima, izloženi su dodatnim naporima sa kojima se teško, ali uspešno i profesionalno nose, istakla je dr Todorović Vujošević, a GMInfo je sa nekima od njih razgovarao kako bismo saznali kako se navedeno manifestovalo u praksi, kroz njihove lične doživljaje.

Doktorka Ljiljana Dušanović, specijalista pneumoftiziologije milanovačke Opšte bolnice, bila jedna je od onih lekara kojima je crvena kovid zona bila druga, ako ne i jedina, kuća u pandemiji. Za Dan državnosti Republike Srbije, odlikovana je i Zlatnom medaljom za zasluge u borbi protiv korone.

– U prvo vreme nisam bila uplašena, ni zabrinuta, jer nisam mogla da pretpostavim koliko je to ozbiljno. Mislila sam da se to dešava tamo negde i ko zna kada će da dođe kod nas. Onda je čak i prvi talas kratko trajao, nismo imali mnogo pacijenata, nije bilo strašno. Međutim, na leto kreće drugi talas i tu već postaje dramatično, veoma psihički teško za sve. Jun mesec nas je „razbio“. Stres je bio ogroman. U tom periodu ovde su premunili neki mladi ljudi, ovo je mali grad i sve ih lično poznajemo. Možete misliti kako to utiče na čoveka, kada i pored svog naprora, više ne možete da učinite ništa za njih, – ističe dr Dušanović i seća se svoje bitke sa kovidom:

– Razbolela sam se početkom trećeg talasa. To je bilo meni jedno veoma nepoznato osećanje, jer sam bila bez temperature i kašlja. Ne glumim neku hrabricu, ali najteže mi je bilo da se odlučim da odem u Beograd. Želala sam da se izlečim ovde, kod nas u bolnici. Međutim, mi u tom trenutku nismo imali taj jedan lek koji je meni u toj fazi bolesti bio neophodan, ali kasnije je stigao, – navodi dr Dušanović. – U tim momenitma bolesti vi se toliko loše osećate, da ne možete ni da mislite. Bila sam na visokim koncentarcijama kiseonika, ne i na respiratoru. Ali ono što je najvažnije, sve vreme sam bila mentalno očuvana. To je mnogo bitno. Jer ljudi su veoma često konfuzni, a nisu kritični. Vi niste krivi ako ste nestabilni mentano, jer virus deluje na centralni nervni sistem i zbog toga su pacijenti konfuzni. I u celoj ovoj situaciji najviše brinete da ne prenesete članvima porodice. Na poslu mi je najteži trenutak bio  kada je na dalje lečenje otišao jedan naš pacijent, koji je u trenutku odlaska, plakao i izgleda je znao da se neće vratiti, – govori za GMInfo doktorka Dušanović i dodaje:

– Veoma sam srećna što živim i radim u ovom gradu, zajedno sa svim dobrim ljudima, koji su od prvog dana prepoznali naši borbu i želju da budemo na usluzi svim pacijentima i građanima, kojima je pomoć bila potrebna, i pored pritiska koji je za nas višestruk. Ti divni ljudi, vlasnici preduzeća, direktori, ali i pojedinci, potrudili su se da u okviru svojih mogućnosti olakšaju naš rad. Svako je nas voj način donirao i pomogao,  – zaključila je dr Ljiljana Dušanović, specijalista pneumoftiziologije.

Načelnik radiologije u gornjomilanovačkoj bolnici, dr Dejan Trifunović za naš portal ističe da se još ne zna tačan broj pregledanih, odnosno, snimljenih pacijenata sa sumnjama na bolest respiratornih organa, ali da je, tokom udarnih meseci prošle jeseni, u oktobru, novembru i decembru, kada je bilo najteže, u njegovoj crvenoj zoni odgvornosti, rađeno čak oko tri hiljade snimaka mesečno.

– Neuporedivo je sa bilo kojom životnom situacijom sa kojom sam se do sada susretao, ali jednostavno nemate vremena da razmišljate o bilo kakvim pritiscima, već se prepuštate borbi protiv bolesti, – kaže Trifunović. – Samim tim, ni najmanje nije predmetno diskutovati o tome da li su lekari razmišljali o predaji, odnosno, priznavanju poraza u borbi sa koronom. O tome niko nije ni mislio, jer nije bilo vremena za tako nešto. Događaji su nas prestizali i morali smo, na neki način, da ih stižemo, odnosno, da se, zajedno sa pacijentima, borimo protiv nečega s čime se prvi put susrećemo. Ipak, svakako da je i tokom pandemije bilo teških trenutaka, pa čak i na ličnom planu.

– Najteže je bilo što zbog pandemije nismo bili u mogućnosti da pružimo pomoć hroničnim bolesnicima, kojima je to bilo neophodno. Kako je Milanovac mala sredina, svi mi dobro znamo ko su ti pacijenti, ali smo bili nemoćni da im pomognemo zbog popunjenosti kapaciteta i uposlenosti medicinskih radnika, – priča dr Trifunović. – Bili smo u nekoj vrsti ratnog stanja, tako da je sasvim normalno da budemo uplašeni za svoje živote i za svoje zdravlje, ali Hipokratova zakletva nas obavezuje da u takvim situacijama zaboravimo na sebičnost i da se u potpunosti posvetimo pacijentima. Svakako da je izuzetno teško raditi u kontinuitetu godinu i po dana, i to raditi po ceo dan, jer smo, osim „normalnog rada“ imali i obavezu pripravnosti, rada od kuće. Zbog tog pritiska smo, možda, i manje osetili strah od sopstvene bolesti. U kriznim situacijama ljudi su upućeni jedni na druge. Tako je bilo i sa medicinskim radnicima tokom pandemije. Ukoliko bi neko od kolega klonuo duhom, drugi bi mogli i morali da mu pomognu. Bilo je svakodnevne kolegijalne podrške, kao što je ima i van pandemije, što je umnogome doprinelo našoj efikasnosti, – ističe doktor Trifunović.

Prema njegovim rečima, borba sa koronom je, na žalost, donela i neka nova znanja, pogotovu za medicinske radnike. Ipak, dobra stvar je ta što mlađim kolegama, kako naglašava, stariji mogu preneti svoja iskustva. Mlađe kolege, kako poručuje, trebalo bi da na slične situacije gledaju kao na novi životni i profesionalni izazov, pa će im tako biti lakše da preguraju sve teške situacije. A mlađih je itekako bilo; još su tu, i ostali su verni ovakvim savetima i svom pozivu.

Dr Viktorija Tajsić, mlada lekarka opšte prakse, prošlog avgusta je raspoređena u kovid-ambulantu milanovačkog Doma zdravlja. Pravo sa konkursa za prvo zaposlenje, direktno u vatru korona krize. Pošto joj je to inicijalni posao u struci, kako kaže, nema s čim da uporedi situaciju u kojoj se našla; sa tenzijama na mentalnom planu, svom i pacijenata, borila se i učila je uporedo.

– Najteže je bilo u periodu novembar, decembar prošle godine. Setimo se da tad još nema vakcina, broj pregleda je ogroman za ambulantu ovog kapaciteta. U psihološkom smislu, najveći pritisak imala sam zato što ne možemo da zbrinemo sve te ljude odjednom. Prvo smo radili do osam uveče, onda pomerili za deset, onda radili i duže. Sve smo činili samo da ih ne vraćamo za sledeći dan, da i njima i nama bude lakše, jer ne znaš kakva će situacija krenuti od ujutru, – kaže dr Tajsić za GMInfo – Tad sam zaista pomišljala da mi je potrebna pauza, neki kratak odmor. Bilo je to kad su sanitetska vozila samo stizala i stizala, vršili smo preglede bukvalno bez prestanka, i u jednom trenutku mi je izgledalo da neće biti kraja tome. Bili smo umorni, iscrpljeni. Dodajte svemu i nerazumevanje s druge strane, što je normalno. Ipak, taj potpuni momenat „burn-out“ sindroma nisam doživela. Tek radim ovde godinu dana, i možda sam baš zato imala kapacitet da se sačuvam od nekih ozbiljnijih kriza. Uz to je sve počelo polako da se smiruje, stigle su vakcine, one su promenile igru sasvim, – ističe dr Tajsić i apeluje na sugrađane da ne izbegavaju vakcinaciju. Na pitanje kako je reagovala inicijalno na izbijanje kovid pandemije u svetu, ona kaže:

– Kada su počele da pristižu vesti, a bilo je mnogo zastrašivanja sa svih strana, ceo svet je bio praktično u panici. I ja, iako sam doktor medicine, prolazila sam kroz talase anksioznosti, paničnih stanja, pogotovu u Beogradu, gde sam tada živela, zatvorena u stanu, i gde je bila još veća koncentracija kolektivne zbunjenosti i straha, – seća se doktorka Tajsić.  – Ali onda vremenom shvatiš da to nije baš tako kao što se pretpostavljalo, postoje mere, uključiš svoja znanja, racionalno razmišljaš i smiriš se. Onda je došao i taj konkurs za posao, nisam prošla prvi u Beogradu, ali jesam drugi za Milanovac. Upadneš u celu priču i to ti postane svakodnevica, sva ta panika uglavnom ostane u drugom planu jer razmišljaš samo kako da pomogneš drugima, – ističe dr Tajsić.

Širenje kovid pandemije na Srbiju, sada već lekara opšte prakse, dr Nikolu Stojkovića, zatiče na stažiranju u Kragujevcu. Odmah je bio uključen u kovid respiratorni centar u ovom gradu. Od januara je po rasporedu stigao u Milanovac, najpre u Hitnu pomoć, potom u Kovid-ambulantu. Danas je u vakcinalnom timu na punktu u holu Doma kulture.

– U martu sam u kovid ambulanti imao između 40 i 50 pacijenata dnevno. Pri tom, njih uglavnom šaljemo na dalje analize i snimanja na grudno odeljenje bolnice, pa se oni po protokolu nama vraćaju za dalje, što znači da je u pitanju negde dupli broj pregleda. Zbog prepunjenosti kapaciteta bolnice, pacijenti sa obostranom upalom pluća u jednom periodu bili su kod nas na lečenju, što ne bi trebalo da bude praksa, to je bilo jako stresno, – kaže dr Stojković za GMInfo i na pitanje šta je odlika njegove prve reakcije na pojavu pandemije, odgovara:

– Pre svega strah od nepoznatog. Nismo bili upućeni ni u dijagnostiku, ni u terapiju nečega novog što dolazi. Na privatnom planu, pošto moji roditelji žive na jugu Srbije, strahovao sam da se vidim s njima, da ne prenesem virus tamo, a s obzirom na to da još nisam tada bio preležao kovid, postojao je stres usled toga što sam stalno bio u kontaktu sa kolegama koji su bili pozitivni. Putovao sam na posao stalno, sa jednim slobodnim danom, plus ako dodamo rizike od konflikata koji su se osećali da brzo rastu, psihički i fizički, sve to je bilo skoro neizdrživo. Sve te rečenice sa televizije, da je jako brza degradirajuća klinička slika, da brzo dolazi do obostrane upale pluća, da su česti letalni ishodi, proizvode strah neminovno. E sad, kad ste u prvim redovima, kad ste u najvećem žarištu, taj strah je još jači. Ali to nije uticalo na moj entuzijazam i primenu stručnosti da dam svoj maksimum, – ističe dr Stojković. Na pitanje da li je bio spreman na najgori scenario po sebe, kaže:

– Jesam. Ne bih se opredelio za ovu struku da nisam bio spreman da možda i tako završim.  Ali najteže je bilo kada gledate druge, kojima je teško, a ne sebe. Bilo je situacija i da se rasplačem na poslu. Ta neka nemoć, da kad lečimo pacijente, pa klinička slika krene na bolje, a onda se odjednom desi ono najgore, prosto bude poražavajuće. Na sreću, ja nisam imao letalnih slučajeva među mojim pacijentima, ali znam kako su kolege, kojima se to dešavalo, sve podnosile, pa smo na neki način zajednički proživljavali sve, – navodi dr Stojković i seća se slučaja kada su ga emocije savladale:

– Pacijentkinja iz nekog sela bila je dovežena u kovid ambulantu sanitetskim vozilom. Pravilo je takvo da se pacijenti ne vraćaju sanitetom kući, ukoliko nisu za bolničko lečenje. Imala je upalu pluća, bila je nemoćna da se vrati kući sama, nije želela ni mogla da izađe iz ordinacije, a mi nismo u tom trenutku ni imali vozilo na raspologanju. I ja sam nemoćan, niti mogu da utičem na bilo šta. To je bila teška situacija, morate da ostanete smireni, ljubazni, a teško vam je da gledate nemoćnu samu ženu, – izdvaja dr Stojković.

Ističe da je sada daleko lakše. I lekarima i pacijentima. Znamo nešto o protivniku, mnogi su uspešno preležali bolest, vakcinisani se vraćaju u opštu populaciju, dodaje, ali upozorava da sam kontunitet trajanja krize psihički i fizički i dalje nagriza ljude, te da ne vidi naznake da će nešto biti mnogo drugačije u skorijoj budućnosti.

Od maja je u ekipi Opšte 1 Doma zdravlja i doktor Ivan Raca, takođe iz Kragujevca. Sada je na punktu za vakcinaciju u Domu kulture. Sa biroa rada, posredstvom konkursa, takođe je raspoređen u Gornji Milanovac. Za GMInfo kaže da je na vest o približavanju korone Srbiji odmah krenuo sa listanjem stručne literature, jer je želeo što bolje da se upozna sa pretnjom.

– Iako se o toj grupi bolesti mnogo zna, svaka neka novina i nepoznanica na tom planu, u čoveku, koji razmišlja zdravorazumski izaziva strah. Mislim da se samo budale ne plaše, pametan čovek je uvek obazriv kako bi znao da sačeka protivnika, posebno lekari, da bi umeli svoje snage i resurse u znanju iskoristiti što bolje i obučili druge, – kaže dr Raca za GMInfo. Na pitanje kada taj strah prelazi onu granicu do koje je koristan, pa postaje nešto što može da šteti i spreči čoveka da pravilno reaguje, navodi:

– Kod mene je to krenulo da šteti tek onda kad smo bili potpuno zatvoreni. U toj situaciji preispitujete svo svoje znanje, preispitujete neke velike naučnike, sva ona saznanja koja vam daju za pravo da mislite kako to i nije baš toliko strašno. Onda počinjete da sumnjate, da se dodatno plašite. Stvara se neka vrsta domino efekta. Ali ne sumnja u struku i stručne štabove, već sumnja da nam je nešto u toj panici, svetskoj panici, promaklo, a ne znamo šta. Italija i Španija su nama bile, ako se sećate, glavni pokazatelj koliko sve ovo daleko može da ode. Oni su bukvalno gubili bitku s vremenom iz dana u dan. Počinjem da razmišljam da se izolujem u kućnom podrumu, jer ja imam dvoje dece i treće na putu, a kriza dolazi u trenutku baš kad ostvarujete sve te svoje životne želje. Odjednom je to pod najvećim mogućim rizikom. To je bilo psihološki teško.

– U mojoj glavi, ako se nama dogodi Italija ili Španija, konstatacija je bila da na svaki način moram da zaštitim druge od sebe, – ističe još dr Raca. – Ali izborio sam se s tim tako što sam verovao u struku, da postoji vakcina za kovid grupu bolesti, da će se neko setiti te vakcine, da će neko ofanzivnije krenuti da radi na njenom razvoju i proizvodnji. Ti isti Kinezi, odakle je sve krenulo, su pre mnogo hiljada godina od spaljenih tela preminulih od velikih boginja, utrljavali pepeo u nozdrve živih i zdravih, i tako zaustavili epidemiju. Ako su oni tada znali šta rade, valjda će znati i sada. Ja verujem u njihovu medicinu, iako mnogi kažu da je nazadna, ali mnogi, čak i lekari, ne znaju koliko je Kina bila vekovima ispred zapada, – ocenjuje dr Ivan Raca i na pitanje da li je pomislio da radom u struci zapravo sebe izlaže mogućnosti da dočeka prerani kraj, kaže:

– Naravno, da sam imao takve misli. Ali ja sam od onih lekara koji smatraju da se lekarom postaje tako što se vi opredelite za to, svesni svih rizika. Lekar ste i na spavanju, i u penziji i dok ste na ulici, među narodom, pa i u ovakvoj situaciji. Tu nema povlačenja. Opredelio sam sebe na taj način i kroz veru, jer sam verujući čovek, cenim da nas i Gospod ciljano opredeli za neke pozive i protpuno sam se predao svom poslu. I kad se tako postavite, ne možete sebično reći „ja ću sada čuvati sebe, porodicu, zabarikadiraću se, staviti ćebad na prozore, ne primati nikoga, pa tek kad sve prođe, biću opet lekar“. Ne, rekao sam sebi, ako mene pozove moj narod, moj gospod Bog, ja idem gde treba, – ističe on i dodaje na naše pitanje o tome, da nije dolazio u trenutke kada bi možda pomišljao da potraži pomoć stručnjaka na mentalnom planu.

– Imam u svoj glavi jako dobar program za to, uvek se u krizi vraćam na neke lepe stvari i baš tada svima nudim najbolje od sebe. Jer ako ponudim najbolje od sebe, ja ću i dobiću ono najbolje. Nikada me nije izneverila ta praksa, koliko god morao dugo da čekam, čak i u ovoj situaciji, gde sve predugo u kontinuitetu traje loše po nas. Znam da nikada noć ne može toliko da traje, a da se na kraju ipak ne pojavi zora, – poručuje dr Ivan Raca.

Za GMInfo i direktor Opšte bolnice u Gornjem Milanovcu, dr Predrag Šutić, osvrnuo se na svu neobičnost borbe sa kovid krizom među medicinskim radnicima.

– I kod nas, kao i u svim bolnicama, psihološki je to neka vrsta ozbiljnog stresa, kao u ratnom stanju. Suočavate se sa situacijom u kojoj do sad niste bili. Pogotovu što je u početku sve bilo uvijeno u neki veo tajne, gde se ništa nije znalo, pa su protokoli za lečenje menjani jedanaest puta. Taj prvi udar jeste bio malo haotičan. Šta god ljudima da pričate, onaj neki iskonski strah preovlada. Ali kad se ta granica pređe, ljudi više i ne razmišljaju o tome, jednostavno oblačiš skafander, ulaziš u crvenu zonu i radiš svoj posao. Bukvalno se prešlo u režim rada po nekom automatizmu, vremenom je stah potpuno nestao, – rekao je dr Šutić i seća se kada je bilo najteže i po psihu zaposlenih, i po organizaciju samog rada bolnice kojom rukovodi:

– Kraj novembra i početak decembra prošle godine, do kraja januara, kad je bio pik trećeg talasa otpirlike, morali smo da otvorimo interno odeljenje za kovid pacijente, i tada je bilo kod nekih zaposlenih malo ozbiljnije krize. Bili su iznenađeni, devet meseci guraš tu priču, misliš da će sve morati sad da prođe, a onda odjednom potreba za novim kapacitetima, uključuješ i osoblje koje prvobitno nije bilo predviđeno za sve ovo, neke koji su morali da se drže po strani da bi funkcionisao non kovi deo. I tu je bilo malo većeg stresa. Ali smo zajedničim naporom i saradnjom to prevazišli, – zaključuje doktor Šutić povodom ove teme za ovomesečni nastavak „Me(n)talne ogarade na GMInfo.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović/GMinfo.rs

Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.